Уживо с Мадоном

КУЛТУРНА ФАБРИКА КРАЈА 20.
И ПОЧЕТКА 21. ВЕКА
Почетак ове приче лежи у легендарној одлуци младе плесачице француско-италијанског порекла из Беј Ситија, Мичиген, САД, рођене као Мадона Луиза Чиконе, да себи да уметничко име (прстом судбине део њеног сопственог имена) за које су сви чули, и које никога неће оставити равнодушним: Madonna.

Према историчару религије Мирчи Елијадеу, модерни западни свет ушао је у последњу етапу десакрализације: то је процес који одликује савршено прерушавање ’светог’, тачније, његово поистовећивање са ’профаним’.

Од самог почетка каријере, Мадонино јавно појављивање укључивало је верске симболе и мотиве, а њено вешто осмишљено кокетирање са постулатима католичанства и грађанске хипокризије доводило ју је у жижу јавне расправе, резултирајући повремено осудама Ватикана али и других верских заједница.

У корену њеног успеха, као и оваквих контроверзи, лежи једноставна дихотомија између греха и уживања, сексуалног задовољства и прокреације као дужности, која обележава хришћанство (а дотиче се у великој мери и других светских конфесија).

Други њен студијски албум, „Као девица” (1984), са јасном алузијом на девицу Марију, али и на табу губљења девојачке невиности, покренуо је поменуту главну интригу верске подобности путем једноставне исповести девојке која (кроз алузију) ужива у сексуалном чину као да јој је први пут. Извођење ове песме на првој додели Ем-Ти-Ви награда за музички видео сматра се једним од кључних момената у историји ове глобалне музичке ТВ станице.

Генијално осмишљен спортски-секси имиџ певачице, који је укључивао и велике хришћанске крстове (какве ће деведесетих година прошлог века у Србији, у другачијем контексту, носити Цеца) модног креатора Марипола, који је према злим језицима Мадона добрим делом „украла” од гламурозне панкерке Синди Лопер, отеловио је ову фундаменталну дијалектику између конзервативизма, као стуба дотадашњег друштвеног поретка, и либералне робне потрошње.

Филозофију материјализма и имиџ „кучке која тражи паре и задовољство” далеко плошније елаборирао је хит-сингл „Материјалистичка девојка” (1985), са видеом у ретро-стилу.

Из овог периода датира и изванредна музичка комедија „Очајнички тражећи Сузану” (1985), која је наменски промовисала Мадону као велику звезду, иако она сама није играла главну улогу.

Веома добро прихваћен од критике, овај филм задржава висок ниво природности и делује еманципаторно у социјалном и феминистичком смислу. Према теоретичару Џону Фиску, он приказује поткултурни стил главних јунакиња, пре свега саме Мадоне, као драгоцено средство налажења и исказивања сопствене субјективности.

Филм нуди ретко виђену искрену веру и документовани исказ о значају и вредности популарног. Свакако највећу и до данас непревазиђену контроверзу у погледу односа вере и либерализма представља Мадонина песма и, пре свега, видео-спот за песму „Као молитва”, насловну нумеру са истоименог албума (1989.).

У најпровокативнијем делу овог спота, Мадона у цркви води љубав са оживљеном фигуром распетог Христа, који је (готово наг, свакако) Афроамериканац, тј. црнац. Спот је такође укључио много католичких симбола као што су стигмате и горећи крстови. Упркос или захваљујући томе, албум је продат у седам милиона копија, од чега само у САД у четири милиона.

Практично ниједан проблем политика идентитета унутар западне политичке коректности и/или дискриминације није мимоишао садржаје Мадониних песама, спотова и фотографија.

Међутим, будући да се дешава у оквирима строго контролисане глобалне музичке индустрије, њена побуна увек остаје унутар граница либералног капиталистичког поретка, у крајњој линији одржавајући статус кво након што се сви проблеми и разлике изнесу на видело.

Стога је Мадонина целокупна каријера прави израз тзв. друштва хегемоније (Грамши), у коме, упркос опресији и експлоатацији, постоји висок ниво консензуса између подређених група и класа и владајућих структура моћи, у коме се конфликти ублажавају и, путем преговора, делимично и сукцесивно решавају (Џон Стори, 2003).

Али не треба заборавити да звезда као Мадона за нас фигурира попут савршеног бића, родитељске и мајчинске фигуре, па чак и „божанства”: у односу на такве личности често имамо нереална очекивања.

Друга важна тачка коју треба узети у обзир када се покреће критика Мадоне јесте мизогинија: оно што се лако опрашта мушкарцима много драстичније се замера и остаје готово неопростиво када је реч о жени. Поготово тако моћној жени која пркоси патријархату, као што то чини Мадона.

Од свог феноменалног успона осамдесетих година прошлог века постала је и предметом академских изучавања у контексту феминизма и постмодернизма, расних и верских питања и права сексуалних мањина.

Значај Мадоне за феминистички покрет не исцрпљује се у питањима сексуалности. Она пре свега јесте живи показатељ остварене женске индивидуалности, креативне моћи и талента, самосталности и самопоштовања, и у том смислу може послужити као узор многим женама. Мадона је такође доста учинила на промовисању геј и ЛГБТ права, као и на смањењу дискриминације и помоћи оболелима од АИДС-а и другим угроженим групама.

Мадона (и врхунски уметнички тимови који су, заједно са њом, креирали њену естрадну персону) истовремено је упијала најквалитетније уметничке импулсе времена и утицала на савремену уметност.

Многе теоретичарке виде Мадону као иконичку фигуру постмодерне културе. Током каријере она је комбиновала више музичких стилова и променила низ имиџа и емоционалних расположења, који сви чине део њене сложене јавне личности, али и верно одражавају живе културне процесе краја 20. и почетка 21. века.

Посебан допринос дала је уметности музичког видео-спота. Њен опус представља праву културну фабрику естетика, идентитета и значења која одликују садашњи тренутак. Долазак Мадоне у Београд, након прошлогодишњег концерта у Црној Гори, омогућиће домаћој публици да се сретне са трећом неопходном димензијом ове омиљене или макар провокативне звезде: са њеним живим концертним извођењем.