Жена је за кућу, а мушко је за ван куће

Положај ромских жена пре свега одређује јака патријархална традиција због које не иду у школу или је јако рано напуштају. Затим следи рана удаја и рађање деце док то муж захтева. Зато Ромкиње не раде и у свом кратком животу, просечно живе 45 година, угађају другима и најчешће трпе насиље.

Истраживање Декада и положај Рома у Србији показује да 87,1 одсто Ромкиња нема образовање – било да је без школе (18,8 одсто) или је функционално неписмено (68,3 одсто) док само 0,4 одсто има завршену вишу школу или факултет. Традиција, васпитање и очекивање родитеља играју важну улогу у животу Ромкиња. Чак 63 одсто девојака осећало би кривицу када би урадило нешто супротно традицији, 36,2 одсто не би, а само два одсто у истраживању Ромског женског центра је одговорило да не зна.

Ромска традиција не ставља мушкарце и жене у исти положај. Као одговор на питање због чега мисле да нису у истом положају, родитељи су дали ове одговоре: зашто би били, жена мора да слуша мужа, жена је испод мушкарца, таква је традиција, тако је већ сто година, мушкарац и жена не смеју да имају исти положај, не сме бити исти положај, тада би жене подивљале, мушкарац мора да се брине о породици, жена је за кућу, а мушко је за ван куће…

Јасна Илић, активисткиња Ромског женског центра „Бибија”, каже да код Рома постоји култ девичанства. „Невиност се мора доказати чаршавом. А пре тога, када млада Ромкиња добије циклус, повлачи се из школе да је нико не би искористио и окаљао јој образ. Ромске девојчице често саме напуштају школу.

Прича о продаји невеста је, у ствари, компензација родитељима који су јој сачували част и поштење. Женска деца се не школују, јер каква корист од учења када иду у туђу кућу? Зашто би се онда улагало у њу. Истина је да многе младе Ромкиње просе заједно са децом на улицама. Ту већ улазимо у зону трафикинга, јер то није увек својевољно. Роми често зајме новац, а онда не могу да врате и долазе у робовски однос. Роми имају и реалан страх од уласка у систем. Често не желе стан јер знају да неће имати новац да га плаћају.”

(/slika2)Ово би у најкраћим цртама била слика једног од затворених ромских кругова. У овом кругу судбина Ромкиња је тежа од судбине Рома. Јер, оне су апсолутно зависне од мужева. „Када се удају а то је јако рано, оне прекидају односе са примарном породицом. Самим тим Ромкиње су подложне насиљу.

Оне су на најнижој лествици у кући. Тек када постану свекрве имају примат. Снајке су радна снага која служи породицу и васпитава децу. Она мора да ћути и да прихвата шта јој се говори. Са њима је тешко разговарати о насиљу, иако нема Ромкиње која не трпи неки облик насиља”, каже наша саговорница.

„Ромске породице углавном немају приходе а имају петоро-шесторо деце, и дечаци иду у школу. Ромкиње не одлучују о броју деце. О томе одлучују мушкарци. Жене се често жртвују за мушкарце и рађају више деце све док не добију сина. Али већина њих нема здравствене књижице, јер је од 157 ромских насеља – једно легално. На пример, муж има здравствено осигурање, а жена не. То је вид контроле јер она не може сама да иде код лекара. Ромкиње у просеку имају од осам до 14 абортуса, али не употребљавају контрацепцију нити се стерилизују јер не знају да ли ће муж можда пожелети још једно дете. Оне се често порађају у кући, али су свесне да то није добро и онда позајмљују здравствену књижицу. Срећа је да сада труднице лекари морају да приме без књижице. Роми имају култ деце. Деца су закон. Много тога им је дозвољено. Пошто Роми рано умиру (жене у просеку живе до 45. а мушкарци до 56. године) имају више деце јер ће тако свакако неко остати. Али и њих погађа све што погађа већинску популацију, тако да и младе Ромкиње имају проблеме са зачећем”, каже активисткиња „Бибије”.

И код Рома се ипак нешто мења. Нешто прихватају, нешто не. Најтеже прихватају економско оснаживање Ромкиња. „Када жена добије посао и донесе новац у кућу, то је велика промена за мушкарце. Осећају се инфериорно. Ромкиње се више интересују и за студије. Има и много самохраних мајки. Али, све то им некако и опраштају, а ако се удају за Србина породица их одбацује”, каже Јасна Илић.

-----------------------------------------------------------

Доказивање невиности

Девојке, чак у 52 одсто случајева, не желе да доказују своју невиност показивањем чаршава, четири одсто признаје да је то глупо али ће морати да уради, шест одсто жели да то избегне, један одсто каже да их је срамота, а 32 одсто их је спремно да доказује невиност пред светом, види се из „Бибијиног” истраживања Невиност слобода избора.

Ивана Анојчић