Спас у акумулацијама

Слоган да је вода ресурс 21. века посебно је важан за Србију која спада у водом сиромашнија подручја Европе. Стање чине још непогоднијим глобалне климатске промене које се већ очитују кроз све дуже маловодне периоде када су угрожена сва изворишта, осим оних што се ослањају на акумулације.

Због тога стратешки плански документи Србије предвиђају: реконструкције водоводних система да би се смањили садашњи велики губици у мрежама, мере за рационализацију потрошње, поступно ширење и повезивање сада изолованих водовода у све веће и поузданије регионалне системе, мере заштита свих изворишта подземних и површинских вода. Да би се остварила неопходна висока поузданост снабдевања насеља биће неопходне и бројне акумулације које треба да обезбеде воду у маловодним периодима.

Колико је то важна мера, показује случај Рзавског регионалног система који је у недавном дугом сушном периоду великом кризом очито показао да се не може без акумулација. Стратешким планским документима предвиђени су простори на којима ће се реализовати сви велики објекти регионалних система, посебно зоне у којима се морају градити акумулације и развијати велика изворишта.

Постепено ће се формирати 18 планираних регионалних система, по принципу да се штите и користе до еколошки прихватљивих граница сва локална изворишта доброг квалитета и изворишта републичког значаја –  велики речни алувиони и акумулације на заштићеним речним сливовима.

Поуздано снабдевање водом подразумева и обавезе државе. Прва је да држава и муниципалне власти развој водоводних система обављају као свој приоритетан задатак, не допуштајући да се упадне у замку приватизација водоводних система. Наиме, велике мултинационалне компаније су схватиле да је ово век воде, да су водоводни системи најисплативији и најпоузданији посао (тржиште је сигурно јер потрошачи немају алтернативу), па се свим средствима труде да купе велике системе, посебно у земљама у развоју.

Преузимајући те најдрагоценије и највиталније системе, стране компаније не улажу ниједан цент свог капитала, већ све радове на модернизацији система и свој енормни профит остварују кроз повећање цене воде. У том послу им помажу и најзначајније светске финансијске институције, често и уценама (ако немате новца, продајте водовод!). Профит се не извлачи само кроз цену воде, већ и кроз ангажовање разних сестринских компанија за све послове развоја и одржавања.

У више земаља и градова је дошло и до социјалних потреса када су олигополисти, нови власници водовода, почели да ценом и ограничењима намећу своје профитне монополистичке намере. Београд умало да упадне у ту замку, што је спречено деловањем струковних и синдикалних удружења, али су и даље на мети и други велики системи, посебно они који већ представљају заокружене технолошке целине с великим конзумним подручјем.

У свету је процес био, управо, супротан: приватни водоводи су превођени у јавни сектор, због тога да би се повећала поузданост система и да би се та највиталнија инфраструктура заштитила од дивљања приватног монопола.

Други предуслов јесте – цена воде. Она сада не обезбеђује све трошкове просте репродукције, па су посебно угрожени одржавање система, заштита изворишта и развој. Сасвим је извесно да цена воде мора да обухвати све трошкове система, укључивши део за сервисирање отплата кредита који се на тржишту капитала узимају за развој. Та цена је сасвим сигурно знатно мања од оне коју би наметнули олигополисти, уграђујући у њу своје профите, али и профите сестринских компанија.

Држава мора да реши и важне проблеме: стриктну заштиту свих простора који су неопходни за реализацију интегралних система у области вода (изворишта, подручја будућих акумулација, коридора преносних система), спровођење организационих и економских мера за заштиту изворишта, обезбеђење политичког, социјалног и организационог миљеа за реализацију објеката интегралних система у области вода, оних без којих Србија нема поуздану будућност.

Сада је у моди оспоравање акумулација, у име екологије. Ништа погрешније: акумулације прераспоређују воду у простору и времену, управо, на еколошки најпожељнији начин, јер омогућују да се повећавањем протока у рекама у маловодним периодима помогне воденим еко-системима да опстану. Флоскула конзервативних еколога: „Не гради ништа” погибељна је за водене еко-системе. Савремена стратегија је: „Управљај водама, да би помогао еко-системима”. 

(Професор универзитета у Београду)