Spas u akumulacijama

Slogan da je voda resurs 21. veka posebno je važan za Srbiju koja spada u vodom siromašnija područja Evrope. Stanje čine još nepogodnijim globalne klimatske promene koje se već očituju kroz sve duže malovodne periode kada su ugrožena sva izvorišta, osim onih što se oslanjaju na akumulacije.

Zbog toga strateški planski dokumenti Srbije predviđaju: rekonstrukcije vodovodnih sistema da bi se smanjili sadašnji veliki gubici u mrežama, mere za racionalizaciju potrošnje, postupno širenje i povezivanje sada izolovanih vodovoda u sve veće i pouzdanije regionalne sisteme, mere zaštita svih izvorišta podzemnih i površinskih voda. Da bi se ostvarila neophodna visoka pouzdanost snabdevanja naselja biće neophodne i brojne akumulacije koje treba da obezbede vodu u malovodnim periodima.

Koliko je to važna mera, pokazuje slučaj Rzavskog regionalnog sistema koji je u nedavnom dugom sušnom periodu velikom krizom očito pokazao da se ne može bez akumulacija. Strateškim planskim dokumentima predviđeni su prostori na kojima će se realizovati svi veliki objekti regionalnih sistema, posebno zone u kojima se moraju graditi akumulacije i razvijati velika izvorišta.

Postepeno će se formirati 18 planiranih regionalnih sistema, po principu da se štite i koriste do ekološki prihvatljivih granica sva lokalna izvorišta dobrog kvaliteta i izvorišta republičkog značaja –  veliki rečni aluvioni i akumulacije na zaštićenim rečnim slivovima.

Pouzdano snabdevanje vodom podrazumeva i obaveze države. Prva je da država i municipalne vlasti razvoj vodovodnih sistema obavljaju kao svoj prioritetan zadatak, ne dopuštajući da se upadne u zamku privatizacija vodovodnih sistema. Naime, velike multinacionalne kompanije su shvatile da je ovo vek vode, da su vodovodni sistemi najisplativiji i najpouzdaniji posao (tržište je sigurno jer potrošači nemaju alternativu), pa se svim sredstvima trude da kupe velike sisteme, posebno u zemljama u razvoju.

Preuzimajući te najdragocenije i najvitalnije sisteme, strane kompanije ne ulažu nijedan cent svog kapitala, već sve radove na modernizaciji sistema i svoj enormni profit ostvaruju kroz povećanje cene vode. U tom poslu im pomažu i najznačajnije svetske finansijske institucije, često i ucenama (ako nemate novca, prodajte vodovod!). Profit se ne izvlači samo kroz cenu vode, već i kroz angažovanje raznih sestrinskih kompanija za sve poslove razvoja i održavanja.

U više zemalja i gradova je došlo i do socijalnih potresa kada su oligopolisti, novi vlasnici vodovoda, počeli da cenom i ograničenjima nameću svoje profitne monopolističke namere. Beograd umalo da upadne u tu zamku, što je sprečeno delovanjem strukovnih i sindikalnih udruženja, ali su i dalje na meti i drugi veliki sistemi, posebno oni koji već predstavljaju zaokružene tehnološke celine s velikim konzumnim područjem.

U svetu je proces bio, upravo, suprotan: privatni vodovodi su prevođeni u javni sektor, zbog toga da bi se povećala pouzdanost sistema i da bi se ta najvitalnija infrastruktura zaštitila od divljanja privatnog monopola.

Drugi preduslov jeste – cena vode. Ona sada ne obezbeđuje sve troškove proste reprodukcije, pa su posebno ugroženi održavanje sistema, zaštita izvorišta i razvoj. Sasvim je izvesno da cena vode mora da obuhvati sve troškove sistema, uključivši deo za servisiranje otplata kredita koji se na tržištu kapitala uzimaju za razvoj. Ta cena je sasvim sigurno znatno manja od one koju bi nametnuli oligopolisti, ugrađujući u nju svoje profite, ali i profite sestrinskih kompanija.

Država mora da reši i važne probleme: striktnu zaštitu svih prostora koji su neophodni za realizaciju integralnih sistema u oblasti voda (izvorišta, područja budućih akumulacija, koridora prenosnih sistema), sprovođenje organizacionih i ekonomskih mera za zaštitu izvorišta, obezbeđenje političkog, socijalnog i organizacionog miljea za realizaciju objekata integralnih sistema u oblasti voda, onih bez kojih Srbija nema pouzdanu budućnost.

Sada je u modi osporavanje akumulacija, u ime ekologije. Ništa pogrešnije: akumulacije preraspoređuju vodu u prostoru i vremenu, upravo, na ekološki najpoželjniji način, jer omogućuju da se povećavanjem protoka u rekama u malovodnim periodima pomogne vodenim eko-sistemima da opstanu. Floskula konzervativnih ekologa: „Ne gradi ništa” pogibeljna je za vodene eko-sisteme. Savremena strategija je: „Upravljaj vodama, da bi pomogao eko-sistemima”. 

(Profesor univerziteta u Beogradu)