Сваки други водовод исправан

Према подацима Републичког завода за јавно здравље „Милан Јовановић Батут”, од 155 провераваних водовода сваки други успева да обезбеди хемијски и микробиолошки исправну воду за пиће.

Др Драгана Јовановић, специјалиста хигијене, каже да „не постоји ништа алармантно што се тиче исправности воде у Србији”, пошто представници локалних самоуправа са санитарном инспекцијом редовно контролишу централне водоводе и у сваком тренутку имају увид у квалитет. Посматрано према процентима неисправних узорака, вода у Србији је хемијски и микробиолошки сличног квалитета као у Хрватској и Црној Гори.

Због недостатка новца, међутим, не спроводе истраживања која би повезала нека обољења са коришћењем хемијски загађене воде. Од веће важности је, наглашава она, микробиолошка исправност. У овдашњој води за пиће није забележено повећано присуство тешких метала, као што су олово, кадмијум, жива и остали, који се пре могу наћи у намирницама и ваздуху.

– У раздобљу од 2005. до 2008. године повећао се проценат водовода са исправном водом са 40 на 50,6 одсто, међу којима су Београд, Нови Сад, Панчево, Шабац, Ваљево, Смедерево, Пожаревац, Бор, Зајечар, Ужице, Чачак, Краљево, Крушевац, Ниш, Куршумлија, Пирот, Врање и Лесковац, објашњава др Драгана Јовановић.

У појединим подручјима наше земље вода потпуно испуњава домаће и међународне захтеве (стандарде), али има крајева у којима мора увелико да се прерађује за пиће (на пример, из водовода у већем делу Панонске низије и неким областима средишње Србије: Суботица, Бачка Топола, Мали Иђош, Сомбор, Кула, Апатин, Тител, Србобран, Кикинда, Зрењанин, Ћићевац, Младеновац, Гроцка). Најчешћи разлог лоше каквоће јесте неусаглашеност између природног хемијског састава воде и начина прераде, као што је то у Војводини и неким местима у централној Србији.

На физичко-хемијску неисправност, углавном, утичу повећани износи амонијака, гвожђа, мангана, нитрита, нитрата и органских материја.

– Узрочници бактериолошке неисправности су у више од 70 одсто случајева аеробно мезофилне бактерије које са здравственог гледишта немају већи значај – истиче др Драгана Јовановић.

Због тога у протеклих неколико година није забележена појава хидричних епидемија већих размера или великог броја оболелих од цревних заразних болести. Али наша саговорница упозорава да се „вода коју људи користе за пиће, а није део водоводне мреже – из бунара или извора – прегледа само на тражење власника, нередовно и несистематски”.

На ову невољу указује и професор др Драган Манојловић са Хемијског факултета у Београду који наводи да, чак, 32 одсто становништва пије воду која се само делимично или уопште не надгледа, што је последица недовољног улагања у нова постројења за прераду и у нова изворишта.

Кудикамо боља слика се стиче када се посматрају водоводи у Београду и у Новом Саду. Градски завод за јавно здравље Београда прати каквоћу воде за пиће тридесетак година и годишње испита више од 6.000 узорака. Око 1,5 одсто је физичко хемијски и око четири одсто микробиолошки неисправно, што је у складу са дугогодишњим просеком и потпуно се уклапа у прописе. Неоспорно је да становници главног града пију хигијенски исправну воду чији се квалитет редовно контролише.

– Али, она може бити боља, а то изискује додатна улагања; пре свега, у замену хлора хлор-диоксидом и обнову катастрофалне водоводне мреже. Када говоримо о Новом Саду, треба навести НАТО бомбардовање чије последице опасно угрожавају зону изворишта – закључује професор Драган Манојловић.

Очигледан је недостатак квалитетних изворишта сирове воде, нарочито изражен у Војводини (Банат на првом месту). Више од 75 процената изворишта за водоснабдевање чине подземне воде које су, по правилу, а поготово у Банату, зачињене високим садржајима хуминских супстанци, амонијака, гвожђа, мангана, натријума и веома отровног арсена. Садржаји вишеструко прелазе дозвољене границе, а уклањање из сирове воде је веома сложено и скупо.

-----------------------------------------------------------

Подземна мало позната

За водоснабдевање се данас у Србији користе подземна и површинска изворишта. Од површинских треба навести реке и водојаже (акумулације), за подземна има веома мало података, па би требало појачати испитивања.