Svaki drugi vodovod ispravan

Prema podacima Republičkog zavoda za javno zdravlje „Milan Jovanović Batut”, od 155 proveravanih vodovoda svaki drugi uspeva da obezbedi hemijski i mikrobiološki ispravnu vodu za piće.

Dr Dragana Jovanović, specijalista higijene, kaže da „ne postoji ništa alarmantno što se tiče ispravnosti vode u Srbiji”, pošto predstavnici lokalnih samouprava sa sanitarnom inspekcijom redovno kontrolišu centralne vodovode i u svakom trenutku imaju uvid u kvalitet. Posmatrano prema procentima neispravnih uzoraka, voda u Srbiji je hemijski i mikrobiološki sličnog kvaliteta kao u Hrvatskoj i Crnoj Gori.

Zbog nedostatka novca, međutim, ne sprovode istraživanja koja bi povezala neka oboljenja sa korišćenjem hemijski zagađene vode. Od veće važnosti je, naglašava ona, mikrobiološka ispravnost. U ovdašnjoj vodi za piće nije zabeleženo povećano prisustvo teških metala, kao što su olovo, kadmijum, živa i ostali, koji se pre mogu naći u namirnicama i vazduhu.

– U razdoblju od 2005. do 2008. godine povećao se procenat vodovoda sa ispravnom vodom sa 40 na 50,6 odsto, među kojima su Beograd, Novi Sad, Pančevo, Šabac, Valjevo, Smederevo, Požarevac, Bor, Zaječar, Užice, Čačak, Kraljevo, Kruševac, Niš, Kuršumlija, Pirot, Vranje i Leskovac, objašnjava dr Dragana Jovanović.

U pojedinim područjima naše zemlje voda potpuno ispunjava domaće i međunarodne zahteve (standarde), ali ima krajeva u kojima mora uveliko da se prerađuje za piće (na primer, iz vodovoda u većem delu Panonske nizije i nekim oblastima središnje Srbije: Subotica, Bačka Topola, Mali Iđoš, Sombor, Kula, Apatin, Titel, Srbobran, Kikinda, Zrenjanin, Ćićevac, Mladenovac, Grocka). Najčešći razlog loše kakvoće jeste neusaglašenost između prirodnog hemijskog sastava vode i načina prerade, kao što je to u Vojvodini i nekim mestima u centralnoj Srbiji.

Na fizičko-hemijsku neispravnost, uglavnom, utiču povećani iznosi amonijaka, gvožđa, mangana, nitrita, nitrata i organskih materija.

– Uzročnici bakteriološke neispravnosti su u više od 70 odsto slučajeva aerobno mezofilne bakterije koje sa zdravstvenog gledišta nemaju veći značaj – ističe dr Dragana Jovanović.

Zbog toga u proteklih nekoliko godina nije zabeležena pojava hidričnih epidemija većih razmera ili velikog broja obolelih od crevnih zaraznih bolesti. Ali naša sagovornica upozorava da se „voda koju ljudi koriste za piće, a nije deo vodovodne mreže – iz bunara ili izvora – pregleda samo na traženje vlasnika, neredovno i nesistematski”.

Na ovu nevolju ukazuje i profesor dr Dragan Manojlović sa Hemijskog fakulteta u Beogradu koji navodi da, čak, 32 odsto stanovništva pije vodu koja se samo delimično ili uopšte ne nadgleda, što je posledica nedovoljnog ulaganja u nova postrojenja za preradu i u nova izvorišta.

Kudikamo bolja slika se stiče kada se posmatraju vodovodi u Beogradu i u Novom Sadu. Gradski zavod za javno zdravlje Beograda prati kakvoću vode za piće tridesetak godina i godišnje ispita više od 6.000 uzoraka. Oko 1,5 odsto je fizičko hemijski i oko četiri odsto mikrobiološki neispravno, što je u skladu sa dugogodišnjim prosekom i potpuno se uklapa u propise. Neosporno je da stanovnici glavnog grada piju higijenski ispravnu vodu čiji se kvalitet redovno kontroliše.

– Ali, ona može biti bolja, a to iziskuje dodatna ulaganja; pre svega, u zamenu hlora hlor-dioksidom i obnovu katastrofalne vodovodne mreže. Kada govorimo o Novom Sadu, treba navesti NATO bombardovanje čije posledice opasno ugrožavaju zonu izvorišta – zaključuje profesor Dragan Manojlović.

Očigledan je nedostatak kvalitetnih izvorišta sirove vode, naročito izražen u Vojvodini (Banat na prvom mestu). Više od 75 procenata izvorišta za vodosnabdevanje čine podzemne vode koje su, po pravilu, a pogotovo u Banatu, začinjene visokim sadržajima huminskih supstanci, amonijaka, gvožđa, mangana, natrijuma i veoma otrovnog arsena. Sadržaji višestruko prelaze dozvoljene granice, a uklanjanje iz sirove vode je veoma složeno i skupo.

-----------------------------------------------------------

Podzemna malo poznata

Za vodosnabdevanje se danas u Srbiji koriste podzemna i površinska izvorišta. Od površinskih treba navesti reke i vodojaže (akumulacije), za podzemna ima veoma malo podataka, pa bi trebalo pojačati ispitivanja.