Ко те пита за програм

Програме политичких партија у Србији, према истраживањима, чита највише једна десетина чланова странке. У Србији све странке имају програме. У САД две партије немају јасне и развијене програме, него се они формулишу само непосредно пред председничке изборе. У Србији ретко пред изборе деле страначку "библију" бирачима. Али, и када би то учиниле све странке просечан бирач би се тешко снашао јер програми указују само на циљеве, а и партије у Србији се углавном слажу око политике коју би да воде ако дођу на власт.

Владимир Глигоров, с Бечког института за интернационалне економске студије у књизи више аутора "Идеологија и политичке странке у Србији", каже да "унутарпартијска структура и организација више одговарају ономе што се назива интересним групама, јер се унутарпартијска расправа најмање води о идеолошким и стратешким питањима. Највећа се пажња поклања успону у партијској хијерархији, јер то омогућава учешће у расподели моћи и положаја". Он каже да је подела између либералнијих и популистичких партија практично нестала, али да се отвара нова линија поделе, "која се још увек не види довољно у партијским програмима, а то је она према интеграцији у ЕУ".

По Глигорову, нови програм ДСС-а прилично се снажно изјашњава за приближавање ЕУ, као што чине и друге демократске странке. Изузетак су СРС и СПС. "Стварна идеолошка и политичка расправа указују на донекле другачију поделу, али се она још не може наћи у постојећим програмима."

Професор др Владимир Гоати, председник "Транспарентност Србија", не се слаже потпуно с Глигоровом и као пример наводи Г17 плус која је настала као европски опредељена странка, али је то мало промењено због коалиције са ДСС-ом што су бирачи препознали. "Избори су тренутак истине које се сви прибојавају, јер бирачи нису онолико наивни колико изгледају. Програмска недоследност се види."

Професор др Жарко Требјешанин, психолог, међутим, мисли да програми нису ни важни јер одлуке у странкама доноси или један човек или ужи круг људи. "Нама недостаје политичка култура која би довела до тога да људи читају програме странака. Зато се наши бирачи на изборима опредељују према симпатијама."

Требјешанин чињеницу да се програми не читају тумачи и тиме што странке код нас нису профилисане и утемељене у социјалне слојеве како је то у Великој Британији где су чланови Лабуристичке партије радници и то тако иде с колена на колено. "Овде се странке обраћају свима. Неке десничарске странке залажу се за социјалне програме. Зато није чудо што се програми не читају јер се странке понашају демагошки. Странке наруче испитивање јавног мњења, виде шта људи желе, па им се тако обраћају. Програми би их само обавезивали."

"Да људи имају политичку културу, више би препознавали демагогију и празна обећања и казнили би то на изборима. Али, већину бирача све то збуњује и због тога иду у апстиненцију. Потребно је више политичке писмености и памћења шта све странке нису испуниле, и ту медији могу да одиграју важну улогу у подсећању", каже Требјешанин.

И Владимир Гоати мисли да се партијски програми не примењују и да су довољно неодређени да не блокирају странке. "Функционери дају нове интерпретације програма", каже Гоати и за разлику од Требјешанина тврди да "чланство то ипак препознаје". Гоати каже да неке странке, као СРС, не мењају програм, док су ДС и ДСС то учиниле тако што су убачени непосредни избори, односно европске интеграције. "Ако партија не мења програм губи контакт са стварношћу", тврди Гоати.

Могло би се закључити да је правило да се странке дуго држе неких програмских принципа и да их ретко мењају. Британски лабуристи су у свом програму, усвојеном 1918. године, имали члан који се залагао за заједничку својину над средствима за производњу, расподелу и размену, што је у ствари био захтев за национализацију великог броја привредних грана. Овај члан је промењен после вишедеценијске расправе, 1994. године, на инсистирање Тонија Блера, који је те године постао лидер Лабуристичке странке.

Британија може да покаже и како ће се развијати Србија. Само око 700.000 Острвљана су чланови партија, док Друштво за заштиту птица има око 800.000 чланова. Конзервативна странка је 1950. године имала око три милиона чланова, а сада их је 250.000. Али, док Британци и други западњаци окрећу леђа политици а лице животним проблемима, у Србији свако води високу политику. На наш начин. Тако што сви све знају о политици, па зашто би читали програме, зашто би их прилагођавали животу и зашто би их се придржавали.