Кинески сан српског бизниса

Топлица Спасојевић, директор ИТМ-а, ових дана је у великој дилеми да ли да прихвати пословну понуду из Кине, без обзира на то што је стратешко партнерство две државе договорено на највишем нивоу. Иако браве за врата, које су недавно од њега наручили партнери из Азије, из угла крупног бизниса делују као ситан посао, Спасојевићу ова понуда да прода робу из области прецизне механике задаје велике главобоље. Искуства других привредника, који су пословали са овом азијском земљом, показују да Кинези врло често имају обичај да робу наручују само за пробу. Односно, да за врло кратко време рашчивијају рецепт за израду и брзо развију масовну производњу.

Овај пример наруџбине брава за врата можда најбоље одсликава тренутне трговинске односе Србије и Кине и показује оно што је, без обзира на договоре политичара, кристално јасно овдашњим привредницима и економистима – не можемо ми њима да понудимо оно што они не могу да произведу. И то брже, јефтиније и у неупоредиво већим количинама. Зато српски бизнисмени о продаји робе тој азијској земљи могу само да сањају.

А да је то заиста тако, најбоље показују бројке о спољнотрговинској размени у првих шест месеци ове године. Кинези су нам продали чак 100 пута више робе него ми њима.

Према подацима Привредне коморе Србије, у првом полугодишту у Кину су наши привредници извезли за 5,6 милиона долара, а од њих купили робу за 552,3 милиона долара. Највише смо куповали производе из области технологије, а продавали неке машине, буковину, смрзнуту малину, рукавице и пасуљ.

Према оцени стручњака из Привредне коморе Србије, готово је немогуће остварити боље резултате у размени. Дугачак је списак разлога због којих је, реално, продаја наше робе у Кини ограничена.

– Недостатак пара за финансирање извоза, неконкурентност цена наше робе, непоштовање рокова испоруке, ограничен асортиман робе, високи транспортни трошкови, смањене могућности испоруке већих количина робе само су неки од разлога – оцењују у ПКС.

У Кини постоји интересовање за наше алатне машине, саобраћајна средства, пољопривредно-прехрамбене производе, као и црну и обојену металургију. У ПКС такође додају да би једна од предности Србије могло да буде то што има потписане споразуме о слободној трговини са Русијом, Белорусијом, Турском, Европском унијом и земљама региона. Јер Кинезима није проблем да произведу робу, већ их коче неке царинске баријере.

Економиста Мирослав Здравковић каже да о привредној сарадњи не можемо ни да разговарамо док велике кинеске фирме не дођу на српско тржиште.

– Једино ако они овде покрену масовну производњу, ми можемо да повећамо наш извоз, не само у Кину, већ и у друге земље. Због високих транспортних трошкова нама је то сада немогуће. Једино економијом обима, односно масовном производњом се исплати продаја робе на далеким тржиштима. Зато Мађарска, на пример, тамо може да извози, јер много производи – сматра Здравковић.

Топлица Спасојевић, директор ИТМ-а, без обзира на дилему с почетка приче, сматра да кад је реч о економским односима политичка клима може много да помогне.

– Диспропорција у размени јесте велика, али тај проблем имају готово све земље света са Кином. Ми смо за њих интересантни као „пловећи носач авиона” ка Европи. Односно, што преко Србије могу лакше да дођу до других тржишта. Истина је да је производња текстила, на пример, много јефтинија у Кини, али из Србије на многа тржишта ова роба може да се прода без царинских баријера. То њима може да значи, јер нису они баш свуда добродошли – сматра Спасојевић.

Веселин Јевросимовић, први човек „Комтрејда”, који је иначе први на листи увозника робе из Кине, каже да када је о технологији реч, ми Кинезима готово да немамо шта да понудимо.

– Фармерке у Кини, рецимо, коштају два долара. Овде нема шансе да за тако мале паре направите тај производ. Међутим, оно у чему смо намерили да им конкуришемо јесте такозвана зелена технологија. Односно бизнис са примесама социјалне одговорности у коме се води рачуна о уштедама енергије. Управо такве неке пројекте и софистициране програмске софтвере намерио сам да им понудим за десетак дана, приликом мог следећег одласка у Кину. У томе морамо да будемо први – сматра Јевросимовић и додаје да се не боји да ће Кинези прекопирати његове изуме.

Економиста Александар Стевановић, из Центра за слободно тржиште, пак истиче да је „чиста глупост” посматрати све земље појединачно и тако мерити дефицит, јер сви имају минус у робној размени са Кином.

– Послове не договарају председници република, већ бизнисмени. Ту много не помажу стратешка партнерства. А они који се боје да ће их Кинези ископирати, можда треба себи да признају да су они много бољи и јефтинији од њих – каже по обичају либералан у својим ставовима Стевановић.

Аница Николић