У вери је станиште душе

Широка лепеза шампона и лосиона, креона и кармина, финих уља и млека, депилатора и разних уложака намењена је, појединачно и лично, баш за нас и наше срамежљиво тело. Врхунске фарбе и соларијуми, фризери и пластични хирурзи толико могу да удовоље и унапреде наш изглед да ћемо се кад-тад запитати: да ли сам ово стварно ја или је ђаво направио шалу и сурогата. Сумња у нама ће се још више појачати када једном стварно подигнемо главу и поглед упремо у огледало. Уочићемо своје билдовано и свачим премазано тело, а лице без мимике и сувог погледа.

 Са празном или изгубљеном душом, свеједно, ништа више није смислено. Није ни лепо, ни добро.

Ковање душе, без које је црвљиво тело, суптилан је и заметан труд. Духовност и душа у маршу корачају увек напред. Заостајање у томе боли. Aкo је вера најпре окренута ка Богу, онда је то религиозан човек. Бога признају и клањају му се како сви хришћани, тако и муслимани и Јевреји... Ту спора нема.

Религиозни људи својом вером, молитвама, литургијом, постом и причешћем јачају своју духовност и личном снагом, добротом и милошћу делују и дају добар пример другима који понекад посрну и падну у понор очаја. У таквом стању и расположењу неки од њих први пут уђу у цркву или манастир. Шта могу да виде и доживе? Христово двориште је вазда уређено и лепо: простран травњак, цвеће посвуда и увек широка крошња, најчешће липе, за летњи заклон и хлад. Звоник висок и усправан мирује или звони. Мир храма са горућим свећама као да баш очекује неког без воље и наде. На олтару вековима типски правилно распоређене иконе и слике са мотивима из заветне књиге, једва обасјане трептајима сребрних и рубинских кандила. Све је у ишчекивању и добродошлици за неког који ће доћи и тихо и са поверењем изрећи своју муку и бол. Све туге и неправде света које се у цркви јадом откривају у мирису тамјана горе и нестају. Окна на куполама од њих се не магле.  

У реду, већем или мањем, који се прави при целивању иконе којој је храм посвећен, стоји и тај неко са својом мученом душом, али и са вером и надом да ће мука проћи и да ће бити боље.

Особа која је на реду: целива икону, крсти се и са поклоњењем поздравља и љуби. По завршеном целивању у полуокрету са руком на грудима погиње главу и са поштовањем поздравља следећег у реду и поклоњењу. Пригодне песме хора са топлином  византијско-православног појања спајају нам мисли и душе.

То братско заједништво, тај ред и мир уз искрено уважавање, свако може само да пожели заувек. То су та вера и љубав, ред и хармонија која се у нашим православним храмовима остварује – а прижељкујемо је да се прошири на све нас и наше домове.