U veri je stanište duše

Široka lepeza šampona i losiona, kreona i karmina, finih ulja i mleka, depilatora i raznih uložaka namenjena je, pojedinačno i lično, baš za nas i naše sramežljivo telo. Vrhunske farbe i solarijumi, frizeri i plastični hirurzi toliko mogu da udovolje i unaprede naš izgled da ćemo se kad-tad zapitati: da li sam ovo stvarno ja ili je đavo napravio šalu i surogata. Sumnja u nama će se još više pojačati kada jednom stvarno podignemo glavu i pogled upremo u ogledalo. Uočićemo svoje bildovano i svačim premazano telo, a lice bez mimike i suvog pogleda.

 Sa praznom ili izgubljenom dušom, svejedno, ništa više nije smisleno. Nije ni lepo, ni dobro.

Kovanje duše, bez koje je crvljivo telo, suptilan je i zametan trud. Duhovnost i duša u maršu koračaju uvek napred. Zaostajanje u tome boli. Ako je vera najpre okrenuta ka Bogu, onda je to religiozan čovek. Boga priznaju i klanjaju mu se kako svi hrišćani, tako i muslimani i Jevreji... Tu spora nema.

Religiozni ljudi svojom verom, molitvama, liturgijom, postom i pričešćem jačaju svoju duhovnost i ličnom snagom, dobrotom i milošću deluju i daju dobar primer drugima koji ponekad posrnu i padnu u ponor očaja. U takvom stanju i raspoloženju neki od njih prvi put uđu u crkvu ili manastir. Šta mogu da vide i dožive? Hristovo dvorište je vazda uređeno i lepo: prostran travnjak, cveće posvuda i uvek široka krošnja, najčešće lipe, za letnji zaklon i hlad. Zvonik visok i uspravan miruje ili zvoni. Mir hrama sa gorućim svećama kao da baš očekuje nekog bez volje i nade. Na oltaru vekovima tipski pravilno raspoređene ikone i slike sa motivima iz zavetne knjige, jedva obasjane treptajima srebrnih i rubinskih kandila. Sve je u iščekivanju i dobrodošlici za nekog koji će doći i tiho i sa poverenjem izreći svoju muku i bol. Sve tuge i nepravde sveta koje se u crkvi jadom otkrivaju u mirisu tamjana gore i nestaju. Okna na kupolama od njih se ne magle.  

U redu, većem ili manjem, koji se pravi pri celivanju ikone kojoj je hram posvećen, stoji i taj neko sa svojom mučenom dušom, ali i sa verom i nadom da će muka proći i da će biti bolje.

Osoba koja je na redu: celiva ikonu, krsti se i sa poklonjenjem pozdravlja i ljubi. Po završenom celivanju u poluokretu sa rukom na grudima poginje glavu i sa poštovanjem pozdravlja sledećeg u redu i poklonjenju. Prigodne pesme hora sa toplinom  vizantijsko-pravoslavnog pojanja spajaju nam misli i duše.

To bratsko zajedništvo, taj red i mir uz iskreno uvažavanje, svako može samo da poželi zauvek. To su ta vera i ljubav, red i harmonija koja se u našim pravoslavnim hramovima ostvaruje – a priželjkujemo je da se proširi na sve nas i naše domove.