Кад је рукомет имао свог Шекуларца

У 2008. обележава се шест деценија постојања Рукометног савеза Београда и Рукометног клуба Црвена звезда. Име Богдана Цвијетића (74) у самом је врху листе оних који су крајем четрдесетих и почетком педесетих година направили јак замајац за рукомет, који је двадесетак година касније постао један од наших најуспешнијих спортова. Најбољи техничар тог времена својим умећем парирао би и данашњим играчима. Заустављао је дах публици, откривајући јој све чари спорта који је код нас тада пролазио тек основно образовање.

О Цвијетићевој бриљантности најбоље сведочи чланак Љубише Вукадиновића, легенде југословенског новинарства и дугогодишњег уредника Спортске рубрике "Политике":

"Чаробњак варке"

"Шекуларац је, у маломе, у фудбалу оно што је он у рукомету – прави чаробњак варке! Када има лопту, за трен ока покретом рамена растера противнике око себе и отвори пут неком од својих саиграча. Из тако створених повољних прилика гол је неминован. У финтама је толико вешт и разнолик, да му варке стално успевају. Изводи их брзо, изненадно, с таквом хармонијом и лепотом покрета да изазива одушевљење код публике. Сви љубитељи рукомета га знају, веома цене и воле".

"Надмашио је Шекуларца у много чему. Пре свега, Богдан Цвијетић је атлета, а то је постигао свакодневним упорним вежбањем. Он схвата спорт озбиљно и даје све од себе и на тренингу и на утакмици. Он избацује из игре противника не зато да се поиграва с њиме и учини га смешним или да забави себе и публику, већ да би прокрчио пут до циља", објављено је у нашем листу пре готово пола века (21. фебруара 1958) под насловом "Мајстор рукомета".

Богдан Цвијетић је рођен 1. марта 1933. у Бањалуци. У вихору Другог светског рата, средином 1943, дошао је са породицом у Београд, ту провео годину и по дана, а потом се вратио у родни град. После завршетка економске школе жеља за факултетским образовањем вратила га је у Београд где се уписао на Државни институт за фискултуру (ДИФ), данас Факултет спорта.

– Од малих ногу био сам усредсређен на спорт. Отац Светислав и мајка Вера били су прваци Врбаске бановине у гимнастици. Када сам уписао ДИФ већ сам имао велико искуство у фудбалу, одбојци, атлетици, кошарци... У вишебоју сам 1948. освојио 19. место у Југославији и друго у Босни. Крајем четрдесетих почели су да се играју турнири у малом рукомету. Наступао сам за ДИФ, када су ме 1950. приметили из рукометног клуба Црвена звезда и позвали да им се прикључим. Упоредо сам тренирао неколико спортова све до 1952, када је у Звезди почело много озбиљније да се ради. Због тога сам се потпуно окренуо рукомету који је све до данас остао моја велика љубав – прича Цвијетић о свом рукометном почетку.

У Црвеној звезди је био све до 1961. Додуше, направио је прекид 1957. Док је служио војни рок у Бору, наступао је за екипу Борски рудници. Након што је демобилисан 1958. пола године је бранио боје лесковачке Дубочице после чега се вратио у матични клуб. С чувеном генерацијом "црвено-белих" у којој су, поред њега, играли и Марковић, Димитрић, Рагуш, Ђ. Вучинић, Н. Вучинић, Пишчевић, Лупис, Првуловић, Станкић, Јапунџа, Черемилац, Мандић... освојио је два државна првенства (1955. и 1956) и Куп (1956). Били су ово, иначе, први трофеји Црвене звезде, која је на следећу титулу првака чекала четири деценије.

– Играло се турнирски. Путовали смо широм Југославије. Није нам било равног 1955. и 1956. Прекинули смо доминацију загребачке Првомајске, која је претходних година била неприкосновена. Такође, доказали смо да се добар рукомет не игра само у Загребу. Тих година Београд је постао други велики рукометни центар у земљи.

Због тога не чуди што је прва репрезентација Југославије у малом рукомету на свом дебију 21. фебруара 1957. против Пољске на "Турниру нација" у Загребу у свом саставу имала чак осморицу играча Црвене звезде. Наравно, неизоставан је био и Цвијетић, који се и годину дана касније нашао у тиму за Светско првенство у Источној Немачкој. Био је то трећи планетарни шампионат. Први на којем је учествовала Југославија. Ипак, ово првенство, као, уосталом, и све везано за репрезентацију, остало је у изузетно ружном сећању легенде "црвено-белих".

– Једина амбиција с којом смо отпутовали у Источну Немачку била је жеља за учењем од тада искуснијих рукометних нација. Ипак, мислим да смо на дебију могли да прођемо много боље. Заузели смо осмо место у конкуренцији 16 репрезентација – каже Цвијетић који није био у првом плану тадашњег селектора Ивана Сноја. Упркос томе незванично је проглашен за најбољег техничара шампионата.

С 25 година стар за репрезентацију

Брзо је заборавио на шампионат у Источној Немачкој. Био је млад и рачунао је да његово време тек долази и да ће на наредним првенствима добити и већу шансу. Међутим, уследио је шок. Сматрали су да је стар за репрезентацију. Имао је тада Цвијетић 25 година, играо у врхунској форми, али то није било довољно да се нађе у саставу за Светско првенство у Западној Немачкој 1961, које је Југославија неславно завршила. Елиминисана је после прве рунде.

"По мишљењу многих, рукометаш Црвене звезде Цвијетић био је најбољи у јесењој првенственој сезони. Па, ипак, савезни капитен Сној га је заборавио. Зашто је то учинио, зашто се лишио драгоцених услуга играча који је играо изванредно у лиги – питају се многи. Убедљивих одговора нема. Једно је сигурно: врховни ’бос’ југословенског рукомета није искористио све могућности да састави најбољи тим и доведе на Светско првенство екипу која би могла да победи Норвешку и судије", писало је, између осталог, у "Политици" у чланку чувеног новинара Радета Станојевића после пораза од Норвешке којим је Југославија завршила учешће на светском шампионату 1961.

Иако су и остали југословенски новинари, попут Станојевића, постављали питање због чега Цвијетића нема у репрезентацији, иако су се неки од најпознатијих светских рукометних стручњака, пре свих Швеђанин Вадмарк, јавно дивили Цвијетићевој игри, Сној није променио мишљење. Један вансеријски играч званично се опростио од дреса с државним грбом 21. фебруара 1961. против Мађарске у Будимпешти. Одиграо је за репрезентацију свега десет званичних утакмица и постигао 21 гол.

– Био сам разочаран и несрећан што нисам добио прилику да се докажем и у репрезентацији – присећа се Цвијетић, који је убрзо спаковао кофере и отишао у иностранство.

Угледни професор

Прво одредиште била му је Швајцарска. У Женеви, где и данас живи, играо је и био тренер једног женског локалног клуба који је увео у највиши ранг. Потом се опробао и у Француској, где је у Лиону прво играо и водио с клупе Калу, а потом и Вирфранш у којем је такође обављао две функције. Под његовим вођством овај клуб је за четири године од четвртолигаша постао трећа екипа у Француској. Упоредо са спортском градио је и професорску каријеру. Радио је од 1968. до 1973. као професор спорта на институту Флоримонт у Женеви, а потом и на Универзитету за спорт – колеџ Маре, који је похађало чак 12.000 студената, као професор за рукомет. У међувремену се и оженио. Са супругом Јованком, која је 30 година радила у УН у Женеви, има двоје деце која су рођена у Швајцарској. Син Кристијан је фудбалски тренер и тренутно живи у Београду, а ћерка Вера је дипломирани економиста и директор је у једној женевској банци. Удата је и има двоје деце.

– У моје време било је сасвим нормално да врхунски спортисти "јуре" факултетску диплому. Неколико саиграча из моје генерације постали су и доктори наука. Били смо можда амбициознији од данашњих нараштаја, али и свесни да нам је без школе будућност неизвесна. Учили смо у купеима возова, док смо путовали на гостовања. У спорту тада није било пара које би гарантовале мирну старост. Поједини рукометни клубови почели су да плаћају играче тек после Светског првенства у Источној Немачкој, а плате су биле симболичне.

Поредећи данашњи рукомет с оним који се играо у његово време, Цвијетић сматра да се није ништа суштински променило:

– Исти је то спорт. Додуше, и рукомет, као и живот, постао је много бржи. У моје време много више пажње се посвећивало техници. Данашњи играчи у свом репертоару имају свега три-четири врсте шута. Ја сам користио најмање десет – каже на крају један од најбољих техничара и најатрактивнијих играча у историји нашег рукомета с којим смо причали у његовом стану у Београду где се опоравља после три операције колена. – Никада се нисам штедео. Цех су платила колена. Ипак, чврсто се надам да ће на крају све бити у најбољем реду.

-----------------------------------------------------------

Богата архива