Заблуде о брзини и удесима

Скоро 20 000 људи страдало је током последње две деценије на друмовима Србије, податак је који је недавно изнео министар унутрашњих послова Србије Ивица Дачић. Ова изјава с највишег места представља још један аларм да се нешто хитно мора променити у пракси како би се број жртава смањио, а безбедност саобраћаја побољшала. Много је оних који имају „готова решења” за све саобраћајне проблеме, а најчешће објашњење своде на синтагму – превелика брзина. Нови закон о безбедности саобраћаја који је, после скоро петогодишњег „усаглашавања” и неколико верзија, најзад усвојен, свакако представља добру основу за побољшање безбедности. Али, ниједан закон не може све решити рестриктивним мерама па ни овај.

У решавању овог горућег проблема, јер Србија заузима једно од водећих места на листи земаља са највише погинулих и повређених, мора се поћи од три основна елемента. То су човек, пут и возило. Ниједан од ових фактора код нас није на потребном нивоу.

Недавно истраживање Европског института за безбедност на путевима (ИРАП) показало је да у Србији само један одсто саобраћајница заслужује оцену пет, односно да су потпуно безбедне. Ради се о аутопуту на Коридору 10.

Остали су мање-више, са неким изузецима, веома опасни. Асфалтна подлога на већини саобраћајница захтева комплетну реконструкцију, нивелација је на многим супротна законима физике, сигнализација је оскудна, или је уопште нема, а често је и збуњујућа. Тачно је да су за комплетну реконструкцију путева у Србији потребна огромна средства, али то не значи да их за основно одржавање, бар када је сигнализација у питању, нема.

Други фактор је човек. Он је и најзначајнији. Ради се не само о возачима, већ и о онима који брину о едукацији, ауто-школама, али и о онима који су задужени за контролу –– саобраћајној полицији. Када су возачи у питању, јасно је да су они главни узрочници саобраћајних несрећа. Само приликом недавне рутинске контроле на прилазима Гучи више од 250 људи затечено је да возе у алкохолисаном стању. Све је више и оних који возе под утицајем неке дроге…

У Немачкој рецимо, ако направите прекршај, први возач иза вас обавестиће првог полицајца на кога наиђе и овај ће пријавити случај. Код нас ће полицајац само одмахнути руком по систему „нећеш ми ти говорити шта ја да радим”.

Овакав однос полиције према добронамерним грађанима свакако погодује силеџијама за воланом. Ако се томе дода недостатак личне културе и васпитања, онда је јасно да је човек један од најзначајнијих фактора безбедности. Ти проблеми нису лако решиви и неопходно је променити досадашњу праксу и омогућити интеракцију између полиције и савесних возача који брину не само о својој, већ и о безбедности других учесника у саобраћају.

Посебно значајан фактор безбедности представља обука у ауто-школама. Највећи број „новопечених” возача током обуке није прешао брзину од 60 километара на сат, нити возио локалним путевима, а о аутопуту и да не говоримо. Ретко кад су и претицали друго возило, дали пун гас, нагло закочили или брже ушли у кривину, возили изнад 80 километара на час. Можете мислити шта такве возаче чека када уђу на оптерећену саобраћајницу, где мало ко шта поштује. Многи своје неискуство и жељу за брзом вожњом често плате и главом.

Брза вожња, свакако, са собом носи и повећан ризик. Али мало ко од оних који се залажу за још ригорозније ограничење брзине, полази од чињенице да је број несрећа са најтежим последицама на нашем аутопуту неупоредиво мали у поређењу са локалним, регионалним и магистралним саобраћајницама.

Статистички посматрано, колико је несрећа у Србији забележено при брзинама изнад 180 километара на сат?

На прсте једне руке се такви удеси могу избројати. Најчешће се гине на локалним и прилазним путевима већим градовима, где је брзина испод 100 километара на час. И најчешће су узроци слетање са пута и ударац у неко дрво, бандеру, ограду моста, шанац или пад у провалију, директни судари због непрописног претицања, налетање на возило испред, скретање без мигавца на споредни пут и слично.

У Немачкој, опет, земљи са процентуално најмање саобраћајних несрећа, на аутопутевима нема генералног ограничења брзине, осим на појединим деоницама, када је то саобраћајним знацима регулисано. Можете, ако желите, да возите и 300 километара на час… Али тамо се прописи поштују, саобраћајна култура је на високом нивоу, а и казне су ригорозне…

Ако томе додамо и трећи фактор, а то је возило, онда се слика употпуњује. У Србији је просек старости возила око 14 година. Степен њихове исправности је веома низак, а технички прегледи се често обављају од ока. Много је неисправних аутомобила који су „уредно” прошли „технички”. У земљи има више од 700 организација које се баве техничким прегледима и ретко кад смо чули да је некоме одузета дозвола за рад због пропуста, односно издавања потврде о исправности возилу које је неисправно.

Нови закон о безбедности саобраћаја нуди добру основу за измену постојећег стања, али ако се очекује да само знатно више казне буду лек за ову тешку болест, онда нема много разлога за оптимизам. Казне свакако, али и знатно већа присутност полиције, посебно на ризичним местима, значајно побољшање квалитета обуке будућих возача, веће улагање и већа брига о путевима, као и увођење казнених поена приликом осигурања возила, па да они који чешће изазивају саобраћајне несреће знатно више плате премију. Исто се односи и на возаче са малим возачким стажом, који у већини европских земаља спадају у ризичну групу, па је сходно томе за њих премија осигурања првих година скупља.

-----------------------------------------------------------

Полиције нема на критичним деоницама

Замерка полицији се односи и на праксу постављања заседа – обично на равној деоници где је ограничење брзине на 60 или 80 километара на сат и обично на завршетку теже деонице пута са много кривина. Тада су возачи лак плен. Тамо где су теже деонице, где бахати возачи претичу у непрегледним кривинама и преко пуне линије – полиције углавном нема…

Владимир Дедић