Гужва на политичкој левици

У Србији формално постоји бар 25 партија које својим називом желе да укажу да је реч о странкама социјалдемократске, левичарске оријентације. Том списку ускоро би могле да буду придодате још две организације, чије формирање најављују Расим Љајић и Душан Јањић. И једни и други уверени су да су баш они ти који ће успети да у Србији у потпуности оживе идеју социјалдемократије и социјалне правде па су и варнице међу њима неизбежне још и пре него што су странке формиране.

Прво је Мирослав Илић, председник Социјалдемократске партије Војводине, и један од оних који би с Јањићем да праве социјално-демократски покрет, објашњавајући зашто им се неће прикључити Љајићева Санџачка демократска партија, рекао да је то „типична елитистичка лидерска партија која Србији није донела неопходне промене и будућност”. Узвратио му је Мехо Омеровић који је исту ствар (несарадњу) објаснио тиме да СДП не жели да буде „азил” за неуспешне политичаре или појединце чија је амбиција да буду председници државе, те да њихов циљ није да буду „сабирни центар неких који имају печат и себе називају председником једне од 600 тренутно регистрованих странака”.

Чињеница јесте да је мало која партија чије је име указивало на њену социјалдемократску оријентацију успевала дуже да се задржи на политичком небу Србије, упркос томе што се често може чути да је потребна јака партија левичарског, социјалдемократског усмерења. Данас, слажу се аналитичари, већи део тог спектра покривају, пре свега, Демократска странка и Социјалистичка партија Србије, али и међу њима има разлика кад су у питању перспективе за нове социјалдемократске партије.

Владимир Гоати, председник Транспарентности Србија, не би се кладио у успех оних који би да формирају нове странке. Према његовом мишљењу, то подручје већ је „пренасељено”, а ни у тренутку кад се „стабилизује двопартијски систем” и у којем почиње „борба за преживљавање” не постоје „баш најбољи услови за настајање неких нових звезда на партијском небу”.

– У стварности социјалдемократске партије већ постоје. Можемо, наравно, рећи да та идеја није идеално и добро дефинисана, па чак није искључено и да ће то неко боље да уради. Могућности постоје, али је вероватноћа веома мала да нова партија засија попут звезде. Морам да признам да се не бих баш кладио у њихов успех јер је то подручје, на којем су ДС, СПС, па и Човићева Социјалдемократска партија, мало пренасељено – каже Гоати.

Демократе, које у изворном програму нису имале малтене ни реч о социјалдемократији, у последњих неколико година направиле су програмски отклон, позиционирајући се лево од центра, а од јуна прошле године постали су и пуноправни члан Социјалистичке интернационале – партијске групације која окупља већину социјалдемократских партија света.

Велики повратак социјалиста на политичку сцену, истовремено, обележио је њихово удаљавање од национално-патриотске оријентације, по којој су деведесетих година биле препознатљиве више него по левичарству.

– Шта год ко причао, СПС се веома променио. Не говорим о томе шта партијске вође говоре, већ и о томе како су се понашали, најпре, за време владе Војислава Коштунице, кад су били веома лојална опозиција – додаје Гоати.

Ђорђе Вукадиновић, уредник „Нове српске политичке мисли”, међутим верује да у склопу тренутне реконструкције политичке сцене има места и за странку социјалдемократске оријентације, „тим пре што разна истраживања у дужем периоду показују да је расположење бирачког тела у Србији умерено левичарско и социјалдемократско”.

– У суштини, до померања ДС на ту страну нисте имали буквално ништа на левици, сем СПС-а који је много више препознаван по национално-патриотској, него по левичарској оријентацији. Тај део политичке сцене је у суштини празан. С покушајем ДС-а да заузме простор лево од центра ситуација се донекле мења, иако мислим да највећи део и бирача и јавности још не види ДС као странку левог центра. У том смислу постоји велики простор јер ни ДС ни СПС нису довољно профилисани – каже Вукадиновић.

Разлоге за неуспех већине партија које су се до сада представљале као социјалдемократске, Вукадиновић налази пре свега у њиховој бројности, али и у чињеници да су саме речи „левица” и „социјализам” компромитоване и проскрибоване у српском речнику.

Поред тога, многе странке које су имале ту одредницу у свом имену, према његовим речима, нису показивале много бригу за оно што су традиционалне вредности здраве левице.

– У ДОС-у је већина странака била номинално леве оријентације, почевши од ДС, СДУ, СД, ДА, а ДОС је донео неке врло радикалне законе и мере које су у суштини били антирадничке, као што су – Закон о раду, Закон о приватизацији… Мислим, међутим, да је време еуфорије и фасцинације капитализмом, приватизацијом и неолиберализмом прошло, па није случајно што се ДС присетио да је члан Социјалистичке интернационале и, што не само Расим Љајић већ и неки други покушавају да се убаце у тај простор. Али мора се и делом, програмом и акцијом, а не само именом потврдити да је стварно реч о умерено левој, социјалдемократској оријентацији – закључује Вукадиновић.

-----------------------------------------------------------

Ко су све социјалдемократе

Прва социјалдемократска странка која је, после поновног успостављања вишепартизма у Србији, формирана била је Социјалдемократска партија под руководством Момчила Трајковића, 1993. године. Њено језгро чинили су незадовољни посланици са Косова, који су се отцепили од СПС-а, уз нешто интелектуалаца. Странка, међутим, није имала инфраструктуру, а није се ни довољно теоријски и идејно профилисана да би привукла више присталица у периоду снажних националних странака и угасила се сама од себе.

Сличну је судбину доживела и СДП којој се на челу нашао Чедомир Мирковић, који је ову странку основао пошто је напустио Нову демократију.

Нешто касније, 1996. године, група чланова Грађанског савеза Србије на челу са Жарком Кораћем, незадовољна програмском и практичном делатношћу ГСС, отцепила се и формирала Социјалдемократску унију. Истовремено, настала је и Социјалдемократија, генерала, Вука Обрадовића. Од ње се 2002. отцепило крило предвођено Слободаном Орлићем, које се потом удружило са СДУ и узело име Социјалдемократска партија. Тај брак, међутим, није дуго трајао и већ у пролеће 2003. преостали део СДУ на челу са Жарком Кораћем одвојио се у самосталну партију.

Већ 2004. године, у СДП се утопила и Демократска алтернатива Небојше Човића, који је септембра исте године изабран за новог вођу СДП-а.

Данас се у регистру политичких организација налазе, поред осталих, и Лига социјалдемократа Војводине Ненада Чанка, Реформисти Војводине – Социјалдемократска партија Миодрага Исакова, али и Српска Социјал – Демократска партија некадашњег југословенског председника Зорана Лилића и Покрет социјалиста бившег функционера ЈУЛ-а Александра Вулина.

-----------------------------------------------------------

Интернационала

Чланице Социјалистичке интернационале из Србије су само Демократска странка и Социјалдемократска партија коју води Небојша Човић. Жељу да се прикључе овој највећој групацији социјалдемократских партија има и Социјалистичка партија Србије, али главну препреку на том путу представља им блиска историја, односно период кад се начелу СПС налазио Слободан Милошевић.

Управо је и жеља многих да се прикључе Социјалистичкој интернационали створила гужву на левици. Са тиме се слаже и Владимир Гоати, председник Транспарентности Србија, који оцењује да је, као што је држави битно да уђе у међународне организације, као што су Европска банка за обнову и развој, ММФ или светска трговинска организација, социјалдемократским странкама битно да уђу у СИ.

М. Р. Петровић