Душан Ивковић и кошаркашки превртачи

Пасионирани голубар, прослављено тренерско кошаркашко име, Душан Ивковић, избацио је из голубарника све летаче - адуте, на дугом и неизвесном путу опоравка некада најбољег српског производа кошарке. Ствар са избором првог човека кошаркашке струке није ни једноставна, понајмање бајковита, како изгледа гласноговорницима и присталицама оваквог исхода вишемесечног трагања за првим човеком кошаркашке струке. Чињеница да се у предигри Ивковићеве тако дуго чекане инаугурације догађало безброј потеза који су одражавали посвађаност савеза са логиком, те очиту и јасну поларизованост, клупских, личних и пилићарских интереса унутар различитих група, заинтересованих да се у овој компликованој причи питају, довољно говори о сложености стручне и организационе кризе у којој се нашла српска кошарка.

Иако се комплетна прича своди на уверљивост силног доказног материјала који недвосмислено потврђује да су протеклих неколико година сви у кошарци упорно радили у корист сопствене штете, то није мењало нити ублажавало радикализацију унутрашњих односа, нити је у премиси такав начин рада одбачен као несврсисходан, самоубилачки и крајње неодговоран. У галиматијасу свакојаких решења нуђених на бројним трибинама, отвореним и затвореним столовима, кошаркашка памет губила је на свежини, одбацивала идеје и тачке ослонца које су је чиниле препознатљивом више деценија. Што су кошаркашки посленици све чешће натезали мождане вијуге, то је ефекат био мањи и неубедљивији, а удаљавање од одговора зашто смо постали европска кошаркашка периферија, све нејасније и недореченије.

Иако смо на репрезентативном плану, говорим о најважнијој селекцији последњих неколико година, постали другокатегорници, кошаркашки свет свесно, или несвесно, покушавао је да прави вертикалу око које неће бити спора, нити стартне сумњичавости, ма од кога предлог, идеја или разрешење одређених недоумица долазили. Међутим, такви напори остајали су у мањини и веома брзо прелазили из епицентра на маргину онога што је заправо кључни проблем нашег кошаркашког тренутка. На десетине дана потрошено је на тумачењу бирократизованих решења, прича о статутарним и другачијим питањима формалне природе, која се озбиљном свету веома лако и једноставно прилагођавају.То је искоришћено да се прави велика галама ни око чега, како би се суштина проблема и многобројни раздори у јавности гурали испод тепиха, иако је веома добро познато ко је инспиратор таквог стања и чији интереси ту преовладавају.

Отварајући упорно и изнова тежњу да се на почетку покушаја извлачења из кошаркашког кошмара, заграби што више параграфа, како би се у будућности могли опредељивати и показивати снагу личних позиција, клупских апетита и болесне жеље појединаца да вечито одлучују, кошаркашка стварност претворена је у један велики форумски амфитеатар. Та прича, иако је у неким деловима имала смисао и била демократски усмерена да сви кажу шта мисле о евидентној кризи, временом је постала бљутава чак и учесницима и директно заинтересованим људима у кошаркашкој породици.

И када се све сведе на меру рационалности основне логике и памети лако се стиже до закључка да је српска кошарка себе маргинализовала на највишем репрезентативном плану, управо због вишка осионости, бахатости, непромишљености и невероватне количине сујета од кључних, стручних, финансијских, моралних, педагошких и свих осталих аспеката који директно утичу на постизање врхунских резултата. Дакле, ми ни данас када не освајамо медаље као што смо некада чинили нисмо у тако драстичном паду на стручном плану, колико смо морално срозали кошаркашку идеологију, правећи од ње рестлове по мери сопствених нада и очекивања. Као да је многима одговарало да прокламују концепт општег замешатељства, помоћу којег су успели да разбију чак и тако препознатљиву "масонску тренерску српску ложу" од које се њиховим колегама широм света годинама дизала коса на глави. Као да тим тровачима кошаркашке стварности никада није одговарао репрезентативни култ, што и не чуди. Јер, они нити су учествовали, нити разумеју шта је некада била главна вредност кошаркашког покрета.

Но, вратимо се на Душана Ивковића. Постоје на срећу људи који су после свега што су годинама чинили да кошарка буде једна од препознатљивости овдашњег човека и доказ да можемо бити способни, умешни и успешни, спремни да заложе сав кредибилитет, стручни и људски, како би се прекинула агонија која траје и сувише дуго да би се једноставно подносила. Ивковићева одлука да преузме кормило репрезентације, када су кошаркашки ветрови тако непредвидиви, није само храбар чин, већ она у основи представља свесно жртвовање за општу ствар. Колико је нас спремно за тако нешто у свакодневном животу?

Мало, да будем прецизан, веома мало. Ивковићев ауторитет стваран мукотрпно, кажу бољи познаваоци прилика понекад и на уштрб већег броја његових колега и фаворизовања сопствене тренерске логистичке групе, данас нема избора. Он треба да издржи ударе свих оних који су га довели у позицију коју једноставно мора да преокрене у корист српске кошарке. Ако Ивковић то не успе, а сам то сигурно неће моћи, онда нашој кошарци дефинитивно нема спаса. Да не будем претенциозан и стереотипан, унапред проглашавајући Ивковића спасиоцем. Код њега је само један од појаса за спасавање, али ако преостали не узму чврсто и искрено у руке онда ће се цело кошаркашко јато изгубити у мору недоследности, неискрености и опасних сујета.

Ивковић није свемогућ да преко ноћи излечи целу свиту пасионираних кошаркашких превртача. Дакле, последњи је час да се кошаркашки свет уразуми и поново крене ка висинама у друштво кошаркашких високолетача, као што је то годинама био случај.