КОСТА ЧАВОШКИ

После дуге припреме новог устава Србије у највећој тајности и у врло уском кругу наводних стручњака четири водеће странке, у петак 29. септембра 2006. године објављено је да је текст његовог нацрта коначно усаглашен. А већ сутрадан он ће по свој прилици и бити изгласан у Народној скупштини Србије, и то без иједног дана јавне расправе, коју је чак и Јосип Броз Тито приликом доношења својих устава редовно практиковао.

Једино што о том нацрту поуздано знамо јесте обавештење да ће у његовом уводном делу писати да су Косово и Метохија, тај стожер на којем почивају и српска државност и национална самосвест, неотуђиви део територије државе Србије и да ће имати суштинску аутономију. А то се већ сада представља као последња одбрана територијалног интегритета Србије.

Ваља одмах рећи да се државне границе не одређују уставом нити се оне уставом могу одбранити. Наше државне границе одређене су међународним мировним уговорима, чији су јемци силе победнице из Првог светског рата. Према Бугарској границе су одређене Нејским уговором од 27. новембра 1919. године, према Мађарској и Румунији Тријанонским уговором од 4. јуна 1920. године, док су границе према Албанији одређиване три пута: најпре на амбасадорској конференцији у Лондону 1913. године, потом су извесне измене извршене на Конференцији у Паризу 1921. године, да би биле коначно утврђене протоколом потписаним 1926. године у Фиренци. И једино се на те уговоре треба непрестано позивати, као што по сваку цену треба спречити њихову измену некаквим новим протоколима и резолуцијама.

Има, међутим, међу нашим главарима оних који тврде да ће уношење Косова и Метохије у уставну преамбулу не само предупредити њихову отмицу од Србије него и да ће спречити понеке од највиших челника да крену путем издаје и потпишу њихово отуђење. Таква очекивања могу постати кобна самообмана, а последица су наивна вера у папирнату снагу правне норме. Поводом замисли сер Едварда Коука о владавини закона још се Томас Хобс ишчуђавао како то могу да владају хартија и мастило без мачева људских. Исто се може рећи и за поменуту уставну преамбулу, којој се, поред снаге воље, мора придодати и снага оружја, које нам, нажалост, у овом часу недостаје, пошто је наша војска последњих шест година непрестано смањивана, разоружавана и убогаљивана.

Још је већа илузија да ће уставна одредба спречити неког од наших главара да потпише отуђење Косова и Метохије. Па сви добро знају да члан 47. став 2. важећег устава забрањује екстрадицију домаћих држављана, али их упркос томе изручују Хагу.

Коначно, уверавање да ће се брзим изгласавањем новог устава масовним изласком на предстојећи референдум сачувати Косово и Метохија представљају већ доживљену обману. Јуна 1990. године Слободан Милошевић је позвао српски народ на уставни "референдум", на којем се није усвајао устав него некакав уставни пројекат, под изговором да се једино новим уставом могу сачувати Косово и Метохија. Ако нас је он једном обмануо, зашто бисмо дозволили да се таква обмана понови?

Професор Правног факултета у Београду