Жонглер пресвете Богородице

Једна средњовековна легенда каже да је у земљи коју данас називамо Аустрија, породица Буркхард – коју су чинили муж, жена и њихов малишан – обичавала да забавља свет на божићним вашарима рецитујући песме, певајући баладе старих трубадура и изводећи жонглерске вештине. Наравно, никад им није преостајало новца да купе поклоне, али је човек увек говорио сину:

– Знаш зашто врећа Божић-Бате никад не може да се испразни, иако има толико деце на свету? Зато што, осим тога што је препуна играчака, постоје понекад и важније ствари које треба разделити, а то су такозвани невидљиви дарови. Тако у неки разорени дом он настоји да донесе слогу и мир у ноћи кад читав хришћански свет слави свој најсветији празник. Или негде, где нема љубави, он посеје семе вере у дечија срца, а тамо где будућност изгледа мрачна и неизвесна, он доноси наду. У нашем случају, кад нас Божић-Бата посети, ми смо сутрадан срећни што смо живи и што можемо и даље да обављамо свој посао – да увесељавамо људе. Никад то немој да заборавиш.

Време је пролазило, дечак је постао младић, и једног дана породица је пролазила поред велелепне опатије у Мелку, која је недавно била саграђена.

– Оче, сећаш се да си ми пре много година испричао причу о Божић-Бати и његовим "невидљивим даровима". Мислим да сам и ја једном примио један такав дар, а то је склоност ка свештеничком позиву. Нећете се љутити ако сада учиним први корак ка остварењу тог свог давнашњег сна.

Иако им је синовљево друштво било неопходно, родитељи су разумели и уважили његову жељу. Закуцаше на врата опатије где су им монаси указали топлу добродошлицу и примили младог Буркхарда за искушеника.

Дошло је и Бадње вече. И баш на тај дан, у Мелку се десило невиђено чудо: Богородица, са малим Исусом у наручју, решила је да сиђе на Земљу и посети самостан.

Поносни због милости која им је указана, калуђери, стојећи у дугом низу, иступали су један по један пред Богородицу, свесрдно се трудећи да одају почаст Мајци и Сину. Један им је показао прекрасне слике које су красиле цркву, други је донео један примерак Светог писма чије је преписивање и илустровање трајало читавих сто година, а трећи је издекламовао наизуст имена свих светаца.

На самом зачељу, млади Буркхард је нестрпљиво чекао свој ред. Његови родитељи били су обични људи и једино чему су га научили било је да баца лоптице увис и изведе неколико жонглерских вештина.

Кад је напокон дошао ред на њега, остали калуђери су хтели да закључе церемонију, јер бивши жонглер није имао ништа важно да каже, а могао је и да наруши углед опатије. Па ипак, у дубини душе, и он је осећао силну потребу да нешто своје подари Исусу и Марији.

Сав постиђен, под прекорним погледима своје браће, извадио је из џепа неколико поморанџи и почео да их баца увис и хвата рукама, стварајући диван круг у ваздуху, као што је имао обичај да чини у време када је са родитељима обилазио вашаре у читавом крају.

И баш у том тренутку, мали Исус поче да пљеска ручицама од радости, у наручју Богородице која је чак дозволила младом Буркхарду да мало подржи дете, које није престајало да се смеје.

Легенда на крају каже да, благодарећи том чуду, сваких двеста година по један нови Буркхард закуца на врата опатије у Мелку, где увек бива примљен с добродошлицом. И док год борави у самостану, "невидљиви дарови" имају моћ да преобразе срца свих оних који га упознају.