Србија до "шенгена"

Каква је била на почетку, тако се и завршава. У 2007. годину закорачили смо кампањом за парламентарне изборе, а у 2008. улазимо кампањом за председничке изборе. Протеклу годину дочекали смо ишчекујући међународни план за Косово – а тако је и испраћамо. У међувремену добили смо 25-члану коалициону владу, формирану због пет основних циљева, међу којима су први – борба за останак Косова и Метохије у границама Србије и борба за улазак Србије у оквире Европске уније. С тим у вези, парафирали смо дуго жељени уговор са ЕУ, који је "уозбиљио" наше тежње да се придружимо том европском друштву, али смо се истовремено, дипломатски, привредно, па и емотивно, знатно приближили и Русији, која је кроз целу 2007. чврсто стајала иза Србије у напорима да спречи отцепљење јужне покрајине. Карла дел Понте, која је осам година и те како утицала на оне који нам "кроје судбину", отишла је разочарана из Хага, поручивши да врата трибунала не би требало затварати док се у њему не нађу Младић и Караџић.
САМО ЈОШ ПОТПИС: Споразум о стабилизацији и придруживању са Европском унијом парафиран је 7. новембра у Бриселу. Две године од почетка преговора, вицепремијер Србије Божидар Ђелић и комесар за проширење ЕУ Оли Рен ставили су парафе на овај документ, чиме је наша земља коначно озбиљно закуцала на врата европске заједнице. Први позитиван ефекат за Србију је потписивање споразума о правилима коришћења претприступне помоћи коју је за период до 2011. године ЕУ одвојила за Србију, у износу од најмање милијарду евра.

Преговори са ЕУ су били замрзнути 2006. године због оцене да Србија не сарађује у довољној мери са Хашким трибуналом, а настављени су после 13 месеци, тачније 13. јуна 2007. као знак подршке Брисела новој влади у Београду.

Пуна сарадња Београда с Хагом, међутим, остаје услов за потписивање ССП. Ђелић тај чин очекује 28. јануара, између два круга председничких избора, али последњи дани 2007. године донели су нову кризу у владајућој коалицији и недоумицу да ли ће званични Београд потписати ССП у тренутку када ЕУ најављује слање европске мисије на КиМ, мимо Резолуције 1244 УН, и када неке важне европске државе најављују признање једнострано проглашене независности Косова.

У Бриселу су представници Србије и ЕУ 18. новембра потписали Споразум о визним олакшицама и реадмисији, који ће на снагу ступити 1. јануара 2008. године.

А од поноћи 21. децембра "шенгенска зона" проширена је на девет земаља, које су ушле у ЕУ 2004. године. Међу њима је и Мађарска, па смо се тако нашли на граници са "шенгеном".

После четири године чланства у Савету Европе, највећој и најстаријој европској организацији, Србија је 11. маја преузела шестомесечно председавање Комитетом министара.

ПРЕГОВОРИ БЕЗ РЕЗУЛТАТА: Преговори о статусу Косова и Метохије у првој половини године протекли су у знаку Мартија Ахтисарија, а другу половину обележила је међународна посредничка "тројка". Јужна српска покрајина, међутим, и у 2008. годину улази нерешеног "коначног" статуса, односно као међународни протекторат.

Ахтисари, специјални изасланик УН за преговоре о будућем статусу Космета, представио је свој план 2. фебруара Београду и Приштини. Приштини је био прихватљив, Београду – није. План који предвиђа надзирану независност за Косово, био је прихватљив и за САД и ЕУ, али не и за Русију. О њему је расправљао Савет безбедности УН, али пошто је Русија све уверила да мисли озбиљно када каже "вето", решавање косметског ребуса преузела је Контакт група. На инсистирање САД и ЕУ, нови преговори Београда и Приштине орочени су на 120 дана, до 10. децембра. Посредници у преговорима су представници ЕУ, САД и Русије Волфганг Ишингер, Френк Визнер и Александар Боцан Харченко.

Крајем августа премијер Коштуница први пут упозорава да постоји "реална опасност" да албански сепаратисти једнострано прогласе независност Косова, за шта имају подршку, пре свега, Америке.

После више рунди директних преговора у Бечу и Бриселу, у извештају посредничке "тројке" наводи се да Београд и Приштина нису приближили ставове.

Београд је у овом четворомесечном процесу предлагао и да суштинска аутономија Космета буде орочена на 20 година и појаснио свој предлог упоредном анализом суштинске аутономије Хонгконга, Оландских острва и Косова, као функционалних решења сагласних Повељи УН. Све предлоге и нове уступке представници косовских Албанаца су упорно одбијали, док су представници САД, али и појединих земаља ЕУ, давали изјаве да ће, уколико не буде компромиса, бити нужна примена Ахтисаријевог плана.

О Косову је 19. децембра расправљао и Савет безбедности, али никаква одлука није усвојена, јер није било сагласности чланица СБ.

Скупштина Србије је, међутим, била прилично јединствена када је расправљала о јужној покрајини. У 2007. години усвојене су три резолуције о Косову и Метохији. Последња, којом је дефинисан оквир деловања државних органа и других јавних чинилаца у одбрани суверенитета, територијалног интегритета и уставног поретка Републике Србије, усвојена је 26. децембра (претходне су биле у фебруару и јулу).

НЕУТРАЛНИ ОД НАТО-а: Иако се чинило да полако и тихо, али сигурно Србија иде ка НАТО, нарочито после уласка у Партнерство за мир крајем 2006. године, од августа када су министри Јочић, Лончар и Самарџић упозорили на намеру стварања НАТО-државе на територији Србије, у виду независног Косова (позивајући се на анекс 11 Ахтисаријевог плана), ситуација се битно променила.

Од сличних оптужби и других функционера ДСС-а, преко кампање те странке против уласка у НАТО, стигло се и до последње Резолуције о КиМ, којом Народна скупштина Србије проглашава војну неутралност Србије "у односу на постојеће војне савезе до евентуалног расписивања референдума на којем би се донела коначна одлука по том питању". Разлог је укупна улога НАТО "од противправног бомбардовања Србије без одлуке СБ до Анекса 11 одбаченог Ахтисаријевог плана, у коме се одређује да је НАТО ,коначан орган’ власти у ,независном Косову’".

ИЗБОРИ НА ПОЧЕТКУ И НА КРАЈУ: На почетку године, 21. јануара, одржани су парламентарни избори, а на њеном крају – расписани председнички и локални и покрајински. Избори на свим нивоима били су обавезни после усвајања Устава Србије новембра 2006. године.

Парламентарни избори нису донели већа изненађења (СПО је постао ванпарламентарна странка, млада ЛДП је ушла у Скупштину, а радикали су опет у опозицији као појединачно најјача странка), али преговори о влади су изненадили својом дужином и преокретима. Нова коалициона влада формирана је 15. маја, пред поноћ и неколико минута пред истек Уставом одређеног рока, а на њеном челу је опет Војислав Коштуница, иако је коалиција ДСС–НС освојила мање гласова од Демократске странке. Поред ДС и ДСС–НС, у владајућој коалицији је и Г17 плус.

Скупштина Србије је конституисана 14. фебруара. На њеном челу је неколико дана почетком маја био Томислав Николић, према договору са ДСС-ом, а онда га је, после (не)очекиваног договора ДС, ДСС–НС и Г17 плус, "сменио" Оливер Дулић.

Највећа криза односа у коалицији на власти букнула је 12. децембра, када је Дулић расписао председничке изборе за 20. јануар. ДСС је оптужио Демократску странку да је то учинила "једнострано", без договора са партнерима, јер је Коштуничина партија желела да најпре прође расправа о КиМ у Савету безбедности 19. децембра. С друге стране, у ДС-у су подсећали да је новембарским споразумом ове две странке предвиђено да избори буду расписани после 10. децембра, под условом да претходно буде усвојен сет изборних закона и да не буде угрожен територијални интегритет земље.

ПОСЛЕ ЧЕКУА – ТАЧИ: На Косову и Метохији 17. новембра одржани парламентарни и локални избори. Срби нису учествовали, послушавши препоруку Београда. Највише гласова добила је опозициона Демократска партија Косова, чијег је лидера Хашима Тачија Србија 1997. осудила због тероризма на десет година затвора.

Последње информације говоре да ће ДПК и Демократски савез Косова формирати владу Косова, на чијем челу ће уместо Агима Чекуа бити Тачи.

КАРЛА ОТИШЛА, ХАШКА МУКА ОСТАЛА: С истеком 2007. године, отишла је и Карла дел Понте, која је осам година била на месту главног тужиоца Хашког трибунала. На потерницама су остали Ратко Младић, Радован Караџић, Горан Хаџић и Стојан Жупљанин.

Почетком јуна је трибуналу изручен пензионисани генерал Војске Републике Српске Здравко Толимир, који је, према тврдњама власти Србије и РС, ухапшен 31. маја у околини Братунца. Толимир је, међутим, рекао да је ухапшен у Србији, чији је држављанин, а затим је незаконито пребачен у РС.
Само две недеље касније, 17. јуна, у Будви је ухапшен и истог дана пребачен у Хаг бивши начелник Ресора јавне безбедности генерал Властимир Ђорђевић.

Полиција Србије сарађивала је са колегама из РС и Црне Горе.

Суђење лидеру Српске радикалне странке Војиславу Шешељу, који је добровољно отишао у Хаг још почетком 2003. године, коначно је почело 7. новембра.

У Хашком трибуналу 28. септембра су изречене пресуде "вуковарској тројци" – бившим официрима ЈНА, оптуженим за ратни злочин на фарми Овчара код Вуковара 1991. Мирослав Радић је ослобођен свих оптужби, Веселин Шљиванчанин је осуђен на пет година (у децембру је стигао у Београд, пошто је привремено пуштен на слободу), а Миле Мркшић на 20 година затвора.

Дан раније ослобођен је један од бивших вођа ОВК Фатмир Љимај, као и његов подређени Исак Муслију, који су били оптужени за злочине над Албанцима и Србима у логору Лапушник код Ораховца од марта до јула 1998. године. Трећеоптужени Харадин Баљај осуђен је на 13 година затвора.

СРБИЈА ОСЛОБОЂЕНА ОПТУЖБЕ ЗА ГЕНОЦИД: Међународни суд правде у Хагу пресудио је у фебруару да Србија није планирала, подстрекавала, нити је била саучесник у геноциду који се десио у Сребреници у јулу 1995. године. Србија је, међутим, одговорна за то што није спречила злочин у Сребреници и што није изручила Ратка Младића Хашком трибуналу, али нема основа за ратну одштету Босни.

Ово је био први случај у шездесетогодишњој историји Међународног суда правде да једна држава тужи другу за геноцид.

Пресуда се односи искључиво на Србију, иако се тужба БиХ, поднета још 1993. године, односила и на Црну Гору, јер је Србија преузела континуитет државности СЦГ.

РАТ ПОЛИТИКЕ И БИЗНИСА: Половином новембра букнуо је "рат" између Чедомира Јовановића, лидера ЛДП-а, и Мирослава Мишковића, власника компаније "Делта", у који су увучени и политичари и бизнисмени и новинари и америчка амбасада. Кренуло је од приче о монополском положају Мишковићеве компаније коју је, уз Савет за борбу против корупције, највише потенцирао Јовановић. Онда је Мишковић узвратио питањем (у отвореном писму) да ли је Јовановић повезан са његовом отмицом 2001. године, а отворено је и питање зашто ЛДП-у смета само Мишковић, али не и остали тајкуни за које такође постоји основана сумња да имају монополски положај. Сукоб је резултирао тужбама које су ЛДП и Јовановић поднели против Мишковића, али и готово пола чланова Владе Србије, на челу са премијером Коштуницом и вицепремијером Ђелићем, оптужујући их за "злочиначко удруживање".