Kaкo сачувати образ професије

Ко су у ствари новинари?

Да ли су то случајно они који причају и говоре као политичари а да и сами то нису, о привреди а нису ни привредници, о науци а нису научници, о култури а нису уметници, о спорту а нису спортисти? То је питање над питањима, коме одговора над одговорима нема или бар може да га буде али га нема и не мора да га буде! Да то нису можда они којима доносе закон а да их нису удостојили да их о том њиховом закон бар упитају? Слика о новинарима и новинарству може да изгледа, па чак и изгледа слично овим речима, и знатижељност обичног човека: ко су у ствари новинари?

Увек се, бавећи се и трагајући за одговором на питање из наслова, сетим гдина Милутина Чолића из времена када је био друг, а опет не мање господин! Зашто? Једном приликом је рекао да су га ондашњи другови сматрали неким сасвим посебним па и необичним јер се „бави тамо неком културом”. А недуго затим нас у свету представише тамо неки културни посленици: Саша Петровић и Макавејев, па Пуриша, па Лордан, па Куста, па Горан(и), па Петровић млађи и сијасет још других и њима сличних. Од политичара нико. Баш чудно!

Некако уз господина Чолића стављам у ове редове и име још једног грандиозног новинара репортера Радио Београда Радивоја – Раћу Марковића. Зашто, када има и плејада других оштрих и оштроумних пера, која су исписала књиге о нашем новинарству, а да то изгледа нико није ни приметио? Зато што је то човек који је рекао: бежао од новинарства али се ипак у њему обрео, бежао од спортског новинарства, али је постао спортски новинар, можда слутио да је уз културу и спорт „безвредна ствар у друштву” и да се од њега неће лагодно живети. Дакле, узимам за пример те прворазредне бардове нашег новинарства уважавајући њихове „другоразредне позиције у друштву”, које су им припадале. Политика, и спољна и унутрашња, била је магнет и њен приоритет је остао вечан. Такво је било време и размишљање о професији новинар. Да ли се ишта сто година после рођења Радивоја Марковића променило у третману и позицији новинара у друштву. Нашем! Коме или чему они припадају?

Упркос бројној екипи врсних новинара, који су поставили темеље нашем новинарству, с којима се није играло или бар није се могло играти, професија није много профитирала. Или, пак, ми који смо дошли после њих нисмо умели ни били у стању да стечени статус и углед професије сачувамо? Нама на душу. Препуштени смо лутањима у потрази за нама самима и трагању за тим како да изборимо друштвени статус? Нарочито је то тешко у тренутку у коме се новинарима углавном верује више него политичарима. Како искористити ту ипак неизборену предност над политичарима, коју новинари нити су заговарали нити су такву врсту такмичења остварили? Не коси ли се то са политиком? Ако се то коси са политиком онда... Треба покосити новинарство! И једнима и другима народ је изборна база (тираж је у питању!). И ето још једног питања о судбини новинарства, нашег!

Докле сеже политичко лицемерство?

Поменути легендарни радио-репортер, не само спортски, Радивоје Марковић добио је, зарад угледа у народу и уважавања његове родне Мачве, за 100-годишњицу рођења, манифестацију посвећену његовом имену, у граду из кога је потекао и његовог родног села Мајура крај Шапца, чије име је пронео свим меридијанима, а овековечио на акредитацијама свих светских догађаја којима је присуствовао.

Постављена изложба фотодокумената, представљена Монографија о Радивоју Марковићу, сакупљена сећања педесетак аутора, неки су говорили на промоцији, уручена Повеља за допринос развоју спортског новинарства – репортерства, Шабац уручио новчану награду лауреату, одржан меморијални турнир кадетских фудбалских екипа – победник новосадска Војводина. Манифестација за понос и дику. О поенима политичке елите Шапца не треба ни говорити. Народ видео да народном човеку његов град одужује дуг. Значи власт мисли о народу остављајући у трајном сећању легенду њиховог краја и српског новинарства. А народ је, изборна база. Али...

Новинари, које су позвали градски челници Шапца да осмисле и реализују манифестацију, нису добили ни речи хвале за десетомесечни труд и потоњу реализацију манифестације, а да не говоримо о финансијској надокнади екипи која је посао обавила. Политичка елита је заузврат добила много, мада то никада неће признати! У питању је као што видите „новинар” на коме се може профитирати макар послужио само за једнократну употребу, али и новинари такође искоришћени и унижени и сасвим сигурно – једнократно употребљени. Дакле, у овој великој чивијашкој игри, изиграни су они који су позвани да је реализују – аутори манифестације. Ко је платио данак неустоличеној (или бар недовољно устоличеној) професији демократског друштва нове европске Србије? Можда је ово добар пример како град (у наведеном случају) Шабац прослављајући свог суграђанина – новинара Радивоја Марковића размишља о професији новинар, а новинарској екипи која је манифестацију припремила и реализовала још бољи показатељ и тумачење Радивојевих речи: бежао сам од новинарства... јер је вероватно био убеђен да је боље побећи него постати роб. Додајемо, не новинарства него политике!

Била је ово прича и покушај да се очува образ професије и можда скине образина са лица политике (наравно не читаве) као врховног тутора. Ово је и покушај да се већ једном сазна: ко ради за овај народ, а ко не? Можда ће и то остати незаписано, као и имена бројних новинарских пера чије су бразде дубоко урезане, ако не у политичко биће Србије онда и засигурно у политичко и свако друго сећање народа (читалаца, слушалаца и гледалаца) коме су се обраћали?

*уредник Радио Београда један