Kako sačuvati obraz profesije

Ko su u stvari novinari?

Da li su to slučajno oni koji pričaju i govore kao političari a da i sami to nisu, o privredi a nisu ni privrednici, o nauci a nisu naučnici, o kulturi a nisu umetnici, o sportu a nisu sportisti? To je pitanje nad pitanjima, kome odgovora nad odgovorima nema ili bar može da ga bude ali ga nema i ne mora da ga bude! Da to nisu možda oni kojima donose zakon a da ih nisu udostojili da ih o tom njihovom zakon bar upitaju? Slika o novinarima i novinarstvu može da izgleda, pa čak i izgleda slično ovim rečima, i znatiželjnost običnog čoveka: ko su u stvari novinari?

Uvek se, baveći se i tragajući za odgovorom na pitanje iz naslova, setim gdina Milutina Čolića iz vremena kada je bio drug, a opet ne manje gospodin! Zašto? Jednom prilikom je rekao da su ga ondašnji drugovi smatrali nekim sasvim posebnim pa i neobičnim jer se „bavi tamo nekom kulturom”. A nedugo zatim nas u svetu predstaviše tamo neki kulturni poslenici: Saša Petrović i Makavejev, pa Puriša, pa Lordan, pa Kusta, pa Goran(i), pa Petrović mlađi i sijaset još drugih i njima sličnih. Od političara niko. Baš čudno!

Nekako uz gospodina Čolića stavljam u ove redove i ime još jednog grandioznog novinara reportera Radio Beograda Radivoja – Raću Markovića. Zašto, kada ima i plejada drugih oštrih i oštroumnih pera, koja su ispisala knjige o našem novinarstvu, a da to izgleda niko nije ni primetio? Zato što je to čovek koji je rekao: bežao od novinarstva ali se ipak u njemu obreo, bežao od sportskog novinarstva, ali je postao sportski novinar, možda slutio da je uz kulturu i sport „bezvredna stvar u društvu” i da se od njega neće lagodno živeti. Dakle, uzimam za primer te prvorazredne bardove našeg novinarstva uvažavajući njihove „drugorazredne pozicije u društvu”, koje su im pripadale. Politika, i spoljna i unutrašnja, bila je magnet i njen prioritet je ostao večan. Takvo je bilo vreme i razmišljanje o profesiji novinar. Da li se išta sto godina posle rođenja Radivoja Markovića promenilo u tretmanu i poziciji novinara u društvu. Našem! Kome ili čemu oni pripadaju?

Uprkos brojnoj ekipi vrsnih novinara, koji su postavili temelje našem novinarstvu, s kojima se nije igralo ili bar nije se moglo igrati, profesija nije mnogo profitirala. Ili, pak, mi koji smo došli posle njih nismo umeli ni bili u stanju da stečeni status i ugled profesije sačuvamo? Nama na dušu. Prepušteni smo lutanjima u potrazi za nama samima i traganju za tim kako da izborimo društveni status? Naročito je to teško u trenutku u kome se novinarima uglavnom veruje više nego političarima. Kako iskoristiti tu ipak neizborenu prednost nad političarima, koju novinari niti su zagovarali niti su takvu vrstu takmičenja ostvarili? Ne kosi li se to sa politikom? Ako se to kosi sa politikom onda... Treba pokositi novinarstvo! I jednima i drugima narod je izborna baza (tiraž je u pitanju!). I eto još jednog pitanja o sudbini novinarstva, našeg!

Dokle seže političko licemerstvo?

Pomenuti legendarni radio-reporter, ne samo sportski, Radivoje Marković dobio je, zarad ugleda u narodu i uvažavanja njegove rodne Mačve, za 100-godišnjicu rođenja, manifestaciju posvećenu njegovom imenu, u gradu iz koga je potekao i njegovog rodnog sela Majura kraj Šapca, čije ime je proneo svim meridijanima, a ovekovečio na akreditacijama svih svetskih događaja kojima je prisustvovao.

Postavljena izložba fotodokumenata, predstavljena Monografija o Radivoju Markoviću, sakupljena sećanja pedesetak autora, neki su govorili na promociji, uručena Povelja za doprinos razvoju sportskog novinarstva – reporterstva, Šabac uručio novčanu nagradu laureatu, održan memorijalni turnir kadetskih fudbalskih ekipa – pobednik novosadska Vojvodina. Manifestacija za ponos i diku. O poenima političke elite Šapca ne treba ni govoriti. Narod video da narodnom čoveku njegov grad odužuje dug. Znači vlast misli o narodu ostavljajući u trajnom sećanju legendu njihovog kraja i srpskog novinarstva. A narod je, izborna baza. Ali...

Novinari, koje su pozvali gradski čelnici Šapca da osmisle i realizuju manifestaciju, nisu dobili ni reči hvale za desetomesečni trud i potonju realizaciju manifestacije, a da ne govorimo o finansijskoj nadoknadi ekipi koja je posao obavila. Politička elita je zauzvrat dobila mnogo, mada to nikada neće priznati! U pitanju je kao što vidite „novinar” na kome se može profitirati makar poslužio samo za jednokratnu upotrebu, ali i novinari takođe iskorišćeni i uniženi i sasvim sigurno – jednokratno upotrebljeni. Dakle, u ovoj velikoj čivijaškoj igri, izigrani su oni koji su pozvani da je realizuju – autori manifestacije. Ko je platio danak neustoličenoj (ili bar nedovoljno ustoličenoj) profesiji demokratskog društva nove evropske Srbije? Možda je ovo dobar primer kako grad (u navedenom slučaju) Šabac proslavljajući svog sugrađanina – novinara Radivoja Markovića razmišlja o profesiji novinar, a novinarskoj ekipi koja je manifestaciju pripremila i realizovala još bolji pokazatelj i tumačenje Radivojevih reči: bežao sam od novinarstva... jer je verovatno bio ubeđen da je bolje pobeći nego postati rob. Dodajemo, ne novinarstva nego politike!

Bila je ovo priča i pokušaj da se očuva obraz profesije i možda skine obrazina sa lica politike (naravno ne čitave) kao vrhovnog tutora. Ovo je i pokušaj da se već jednom sazna: ko radi za ovaj narod, a ko ne? Možda će i to ostati nezapisano, kao i imena brojnih novinarskih pera čije su brazde duboko urezane, ako ne u političko biće Srbije onda i zasigurno u političko i svako drugo sećanje naroda (čitalaca, slušalaca i gledalaca) kome su se obraćali?

*urednik Radio Beograda jedan