Zdravstveni dinar i nove terapije

Teške bolesti koje ubrzano dovode do oronulosti organizma i smrtnog ishoda već danas je u razvijenim zemljama, zahvaljujući napretku medicine i inovativnom lečenju, moguće prevesti u hronične i pacijentima omogućiti mnogo duži i kvalitetniji život. Novija istraživanja u ovoj oblasti ulivaju nadu u bolje sutra i onima koji boluju od tzv. neizlečivih bolesti.

Međutim, sav taj optimizam lako se može pretvoriti u veliko razočarenje – ako nove terapije i metodi lečenja ne budu dostupni pacijentima. I dok žitelji najbogatijih zemalja s velikom sigurnošću mogu da očekuju da će im najnovije terapije biti vrlo brzo dostupne, u onim siromašnijim su svesni da je sve stvar ekvibliristike onih koji su odgovorni za zdravstveni sistem. I to, iz jasnog razloga: lečenje često zahteva ogromna sredstva. Tako je i u Srbiji: sa ograničenim budžetom za zdravstvo svi činioci sistema su prinuđeni da se uz izuzetne napore bore za kvalitetnu zdravstvenu zaštitu. U takvim okolnostima, kada je „svaki dinar važan“, bitno je stalno sagledavati mogućnosti za poboljšanje efikasnosti sistema, kako bi iz raspoloživih sredstava pacijenti dobili najbolji mogući tretman za svoju bolest.

Zato su od velike važnosti promene koje donosi novi pravilnik koji dozvoljava primenu tzv. posebnih ugovora kao instrumenta za održivo finansiranje inovativnih terapija, a samim tim i njihovu dostupnost pacijentima. Pojava svakog inovativnog leka nosi sa sobom dvojaku neizvesnost za onoga ko finansira njegovu upotrebu. Jedna vrsta neizvesnosti se odnosi na ukupne finansijske posledice uvođenja u sistem takvog leka, a druga se tiče kliničke efikasnosti samog leka.

Posebni ugovori, u ovom slučaju između RFZO-a i farmaceutskih kompanija, imaju za cilj da otklone obe vrste pomenutih neizvesnosti. Ovakvim ugovorima se, naime, može predvideti do kog iznosa trošak uvođenja leka pada na teret RFZO (ostatak troškova snosi farmaceutska kompanija), odnosno koji klinički rezultat treba postići u lečenju pacijenta da bi lek finansirao RFZO.

Takođe, napori Ministarstva zdravlja da se uspostave adekvatni registri pacijenata omogućili bi bolji uvid ne samo u broj pacijenata, već i u uspešnost lečenja. I na osnovu takvih podataka mogu se donositi odluke o usmeravanju sredstava i resursa u zdravstvu.

Podaci iz registara pomogli bi državi, na primer, i da uvede neke nove modele nabavke lekova. Na primer, ako je učinak jednog leka u lečenju raka dojke veći, a u lečenju raka prostate manji – cena iste doze može biti različita. Ovakav sistem je u velikoj meri fer jer i pacijenti i zdravstveni sistemi plaćaju realan učinak leka. Kvalitetne informacije omogućile bi i da se razvije adekvatna metodologija za uspešno planiranje i upotrebu svih resursa zdravstvenog sistema na racionalan način. S tim što za neka poboljšanja i nije potreban novac već efikasnija organizacija zdravstvenih ustanova.

I farmaceutska industrija može da učini lekove što dostupnijim u zemljama različitog ekonomskog razvitka odustajući od principa „jedna cena leka za čitav svet”. U razgovorima s predstavnicima svake države važno je sagledati kompletnu sliku o zdravstvu i napraviti posebno skrojen održivi model finansiranja zdravstvenog sistema.

Korak po korak, došli bismo do efikasne zdravstvene zaštite uprkos limitiranim novčanim sredstvima: edukacijom stanovništva u vezi sa prevencijom možemo da smanjimo procenat obolelih, pravovremenom i tačnom dijagnostikom prepoznaćemo bolest na vreme i lečiti je savremenim efikasnim terapijama onda kada je bolest moguće pobediti.

Lekar