Терапија за здравство

Колики су стварни просечни трошкови једног прегледа код лекара опште праксе или услуге у државном дому здравља у Србији, кад се урачунају трошкови рада медицинског и немедицинског особља, од директора и лекара, сестара, шалтерских службеника до возача, портира, спремачица, издаци за струју, воду, грејање, медицински материјал, одржавање зграда, опреме...

На потрагу за одговором на ово питање јуче између 11 и 15 часова, изгубили смо не само четири сата, него и гомилу речи и нерава да објаснимо шта хоћемо онима који добро знају шта питамо, али не желе да дају тражени податак. У више поновљених покушаја контактирали смо Министарство здравља, Републички завод за здравствено осигурање, Институт за јавно здравље Србије…. Разговарали смо са најмање четири-пет секретарица и исто толико пи-ар службеника, љубазних и нељубазних. Наишли смо на разумевање и добили терминолошке лекције, али не и тражену информацију.

По цену да нас неко демантује, упустили смо се у самосталну рачуницу. Ако је само из републичке здравствене касе прошле године на примарну заштиту отишло 40 милијарди динара и ако је тачан незванични податак да је у домовима здравља и амбулантама обављено око десет милиона прегледа, односно пружено толико услуга, онда је рачуница прилично проста: просечан трошак једног прегледа, односно услуге је око 4.000 динара. Друго је питање што пацијента, који, рецимо, дође без оверене здравствене књижице посета лекару опште праксе кошта, како су нам рекли у једном државном дому здравља у центру Београда, само 352,88 динара. Истовремено, у једном другом, али приватном дому здравља исти преглед кошта 1.800 динара, а најскупљи код специјалисте (ОРЛ са испирањем) – 4.500 динара. У просеку, кажу, око 2.500 динара. Толико плати пацијент и у толико приватник упакује и своје трошкове и – профит. Држава то не успева.

Између просечног трошка, са профитом, код приватника и просечног трошка, без профита, у државном дому здравља, сместила се гомила нерационалности великог система и велики простор за уштеду у овом сегменту јавног сектора. А подаци из најновије студије Светске банке указују да више од половине од 159 домова здравља у Србији ради са две трећине или мање свог максималног капацитета, уз велике разлике у продуктивности појединачних установа.

Наравно, није само проблем у домовима здравља. Анализа и сектора примарне заштите и болница, тачније на свим нивоима српског здравства, показала је да би било могуће одржати садашњи ниво пружања услуга (не дирајући у права пацијената) уз мање улазне трошкове, настављајући тренд смањивања броја постеља и особља, инициран пре неколико година. Али овога пута уз пажљиво одмеравање праве мере величине и установа и броја и потребне структуре особља.

Пошто је систем финансирања здравствених установа заснован на броју одобрених постеља, намера Министарства здравља да смањи број постеља за 3.000, ако се спроведе, смањила би трошкове, сматрају у Банци. Јер, болничка нега односи несразмеран део укупне потрошње за здравство. Између 2005. и 2008. године, реални издаци за болничке установе порасли су за око 40 одсто, што је готово два пута више од укупне потрошње, па тако сада болнице једу половину фонда за здравство. То је знатно више од просечног удела у потрошњи за болничко лечење у земљама ОЕЦД – 38 одсто. На трошкове амбулантног лечења у Србији одлази 24 одсто, а у поменутој групи земаља око 31 одсто.

Објашњење је јасно: здравствени систем се исувише ослања на болничку негу, а пацијенти долазе у болницу и за оно што могу да обаве и у дому здравља, уз додатне нерационалности и у болницама. Проблем лежи и на нивоу примарне заштите – уколико лекари у домовима здравља немају подстицај да раде, они ће лако упућивати пацијенте у болнице и на тај начин ће отварати, уместо да чувају врата система, објашњава се у студији.

Излаз је у промени начина финансирања који би био стимулативнији за примарну заштиту – прелазак на систем главарине, односно наплате трошкова по пацијенту, а на вишим нивоима – по учинку. То би донело и јасније трошкове, али и казне и награде за установе и особље.

Светска банка сугерише здравственим властима Србије и да размотри смањење броја запослених, али циљано. На то упозорава и претходно искуство у смањењу радне снаге, када је добровољни раскид радног односа довео до нежељене селекције – одласка најквалификованијих лекара, а останка немедицинског особља. У принципу, број лекара није у нескладу са оним у земљама ЕУ. На 100.000 становника је нешто виши у Србији него у новим, а знатно мањи него у старим чланицама ЕУ. Међутим, постоје и подаци о вишковима лекара у домовима здравља. У Европи (према налазима Светске здравствене организације) у просеку постоји један лекар примарне заштите на 3.500 становника. У Србији је тај однос један према 782. Број немедицинског особља – 26 одсто од укупног броја 2007. године – такође је превисок. У домовима здравља више од петине особља је немедицинско – 6,4 административно и 16,5 процената техничко.

Мада је током 2005. и 2006. године здравство добровољно, уз отпремнине, напустило 14.400 људи, тада започето рашчишћавање вишкова није настављено. Напротив. Укупан број запослених је порастао са 108.975 у 2005, на 111.068 у 2008. години, по подацима из најновије студије. Нека нова запошљавања представљају замену за оне који су отишли кроз програм добровољног раскида радног односа, али нека и не, приметили су аналитичари. Уз опаску да се у Србији све више говори да су директори болница под притиском да отварају нова радна места, без обзира на потребе.

Да ли под притиском или из стварне потребе али, како примећујемо, ускоро ни сеоске амбуланте неће бити без човека за односе са јавношћу и заштитника права пацијента, од којих ни новинари ни пацијенти до сада нису, част изузецима, видели неке вајде. Да не говоримо о онима у здравственој администрацији Србије.

Весна Јеличић

(Сутра: Колико Србију кошта здравље)