Трагање за „златним пресеком” у кошарци

Пре десетак година, Александар Кесар (37) и његова супруга Ана обилазили су аутомобилом око „Београдске арене” која се још градила. Кад га је супруга питала зашто упорно кружи око дворане, одговорио јој је: „Једног дана ћу у њој да водим неки тим”! Таква изјава кошаркашког тренера тада на клупи малог клуба (земунска Младост) звучала је сувише смело, чак и пред особом која га највише воли. Овог лета је постала стварност.

– Мени је велика сатисфакција то што сам у родном граду освојио злато, али и то што је чак пет играча из универзитетске селекције завршило у сениорској репрезентацији. Пратећи припреме државног тима видим да су ти момци врло спремни и да су се неки од њих озбиљно наметнули селектору Ивковићу – каже Кесар, освајач сребрне (2007) и златне медаље (2009) на Универзијади.

Кесар је постао тренер Урал грејта из Перма крајем зиме и заузео с њим десето место. Када је преузео екипу, циљ је био да сезону с пуно трзавица безболно приведе крају и да овог лета почне да ствара тим за улазак у Евролигу. Због финансијске кризе и великог дуга, међутим, председник клуба Андреј Агишев је недавно распустио први тим, па је и Кесар остао без посла.

– За руску кошарку није чудно да се клубови гасе, али је чудно за Урал који је после ЦСКА био најмоћнији клуб у последњој деценији и по. То је клуб с две титуле, не тако давно учесник Евролиге. Имао сам још две године уговора с њим и зато нисам преговарао с другим клубовима, а било је понуда. Сада су готово сви велики клубови решили питање тренера. Али, сматрам да ко жели да ради – за њега увек има посла – каже Кесар у ишчекивању да се прикључи стручном штабу репрезентације на „Евру 2009” у Пољској (7-20. септембар).

Истиче да су у Перму његова породица и он били сјајно прихваћени и да му је била част да ради у клубу који има милион и по навијача, али који, ипак, неће ући у своју 15. сезону. На питање како би описао досадашњи тренерски пут, Кесар каже:

– Имао сам нормалан тренерски развој, водио сам кадете и јуниоре, затим пет година провео у стручном штабу нашег најбољег клуба Партизана, био помоћник селектора, тренер универзитетске селекције, тренер Мега акве, Урала… Био сам учесник много финала, пет сезона провео у Евролиги, био на клупи наше репрезентације у квалификацијама за предстојеће ЕП.

У тренере је отишао „силом прилика”, мада је из познате кошаркашке породице:

– Отац Милан је читав живот у кошарци, а с ОКК Београдом био је јуниорски првак Југославије. Његови савети су драгоцени. Покојна мајка Славенка била је репрезентативац. Ја сам тренирао у млађим категоријама Партизана одакле сам прекомандован у први тим за који су тада играли Дивац, Паспаљ, Ђорђевић, Даниловић… Први тим је тада водио Душко Вујошевић од кога сам протеклих година, као његов помоћник, много научио. Тада је Партизанов храм била Хала спортова и зато ми је било необично драго што смо у њој победили Американце на турниру уочи Универзијаде. У тренере сам отишао јер сам после повреде желео да останем у кошарци. Прве тренерске кораке направио сам у јуниорима ОКК Београда 1991. После је почео рат, па сам уписао вишу тренерску школу, отишао у земунску Младост…

Занат је учио од многих, а највише је провео уз Вујошевића у Партизану. Каже да је срећан што има прилику да учи и од селектора Ивковића, мада сматра да од сваког колеге, чак и у необавезним разговорима, може нешто да се сазна:

– Од свих сам покупио по нешто и изградио своју филозофију игре. То је, пре свега, врло агресивна игра. Прелаз на напад од 24 секунде приморао је тренере да убрзају игру, а играче да брже мисле. Иначе, дипломирао сам на дефанзивној и офанзивној транзицији. Сматрам да је наш тим на Универзијади играо авангардно, о чему сведочи и Ивковићева честитка.

Прочитао је много књига из психологије и педагогије, што му помаже у стварању „хемије тима”:

– Кад уђете у салу с 15 нових људи, од којих свако има своју филозофију, пред вама је пре свега задатак да их оживите као целину. То је највеће задовољство у овом послу, то што уводите нови живот.

На свом примеру уверио се да свако улагање кад-тад мора да се врати:

– Када сам учио руски од петог до осмог разреда, питао сам се коме то треба. Међутим, кад сам се у Перму обратио домаћим новинарима с две реченице на руском, награђен сам овацијама.

Његова највећа подршка су супруга Ана, која је сликар, и кћерка Лара:

– Супруга ми је улепшала живот. Она ми је, иначе, омиљени сликар.

Од ње сам научио шта је златни пресек у сликарству. Мислим да он постоји и у кошарци. Ако остварите такав склад, онда имате одличне шансе за победу!

Александар Милетић