Traganje za „zlatnim presekom” u košarci

Pre desetak godina, Aleksandar Kesar (37) i njegova supruga Ana obilazili su automobilom oko „Beogradske arene” koja se još gradila. Kad ga je supruga pitala zašto uporno kruži oko dvorane, odgovorio joj je: „Jednog dana ću u njoj da vodim neki tim”! Takva izjava košarkaškog trenera tada na klupi malog kluba (zemunska Mladost) zvučala je suviše smelo, čak i pred osobom koja ga najviše voli. Ovog leta je postala stvarnost.

– Meni je velika satisfakcija to što sam u rodnom gradu osvojio zlato, ali i to što je čak pet igrača iz univerzitetske selekcije završilo u seniorskoj reprezentaciji. Prateći pripreme državnog tima vidim da su ti momci vrlo spremni i da su se neki od njih ozbiljno nametnuli selektoru Ivkoviću – kaže Kesar, osvajač srebrne (2007) i zlatne medalje (2009) na Univerzijadi.

Kesar je postao trener Ural grejta iz Perma krajem zime i zauzeo s njim deseto mesto. Kada je preuzeo ekipu, cilj je bio da sezonu s puno trzavica bezbolno privede kraju i da ovog leta počne da stvara tim za ulazak u Evroligu. Zbog finansijske krize i velikog duga, međutim, predsednik kluba Andrej Agišev je nedavno raspustio prvi tim, pa je i Kesar ostao bez posla.

– Za rusku košarku nije čudno da se klubovi gase, ali je čudno za Ural koji je posle CSKA bio najmoćniji klub u poslednjoj deceniji i po. To je klub s dve titule, ne tako davno učesnik Evrolige. Imao sam još dve godine ugovora s njim i zato nisam pregovarao s drugim klubovima, a bilo je ponuda. Sada su gotovo svi veliki klubovi rešili pitanje trenera. Ali, smatram da ko želi da radi – za njega uvek ima posla – kaže Kesar u iščekivanju da se priključi stručnom štabu reprezentacije na „Evru 2009” u Poljskoj (7-20. septembar).

Ističe da su u Permu njegova porodica i on bili sjajno prihvaćeni i da mu je bila čast da radi u klubu koji ima milion i po navijača, ali koji, ipak, neće ući u svoju 15. sezonu. Na pitanje kako bi opisao dosadašnji trenerski put, Kesar kaže:

– Imao sam normalan trenerski razvoj, vodio sam kadete i juniore, zatim pet godina proveo u stručnom štabu našeg najboljeg kluba Partizana, bio pomoćnik selektora, trener univerzitetske selekcije, trener Mega akve, Urala… Bio sam učesnik mnogo finala, pet sezona proveo u Evroligi, bio na klupi naše reprezentacije u kvalifikacijama za predstojeće EP.

U trenere je otišao „silom prilika”, mada je iz poznate košarkaške porodice:

– Otac Milan je čitav život u košarci, a s OKK Beogradom bio je juniorski prvak Jugoslavije. Njegovi saveti su dragoceni. Pokojna majka Slavenka bila je reprezentativac. Ja sam trenirao u mlađim kategorijama Partizana odakle sam prekomandovan u prvi tim za koji su tada igrali Divac, Paspalj, Đorđević, Danilović… Prvi tim je tada vodio Duško Vujošević od koga sam proteklih godina, kao njegov pomoćnik, mnogo naučio. Tada je Partizanov hram bila Hala sportova i zato mi je bilo neobično drago što smo u njoj pobedili Amerikance na turniru uoči Univerzijade. U trenere sam otišao jer sam posle povrede želeo da ostanem u košarci. Prve trenerske korake napravio sam u juniorima OKK Beograda 1991. Posle je počeo rat, pa sam upisao višu trenersku školu, otišao u zemunsku Mladost…

Zanat je učio od mnogih, a najviše je proveo uz Vujoševića u Partizanu. Kaže da je srećan što ima priliku da uči i od selektora Ivkovića, mada smatra da od svakog kolege, čak i u neobaveznim razgovorima, može nešto da se sazna:

– Od svih sam pokupio po nešto i izgradio svoju filozofiju igre. To je, pre svega, vrlo agresivna igra. Prelaz na napad od 24 sekunde primorao je trenere da ubrzaju igru, a igrače da brže misle. Inače, diplomirao sam na defanzivnoj i ofanzivnoj tranziciji. Smatram da je naš tim na Univerzijadi igrao avangardno, o čemu svedoči i Ivkovićeva čestitka.

Pročitao je mnogo knjiga iz psihologije i pedagogije, što mu pomaže u stvaranju „hemije tima”:

– Kad uđete u salu s 15 novih ljudi, od kojih svako ima svoju filozofiju, pred vama je pre svega zadatak da ih oživite kao celinu. To je najveće zadovoljstvo u ovom poslu, to što uvodite novi život.

Na svom primeru uverio se da svako ulaganje kad-tad mora da se vrati:

– Kada sam učio ruski od petog do osmog razreda, pitao sam se kome to treba. Međutim, kad sam se u Permu obratio domaćim novinarima s dve rečenice na ruskom, nagrađen sam ovacijama.

Njegova najveća podrška su supruga Ana, koja je slikar, i kćerka Lara:

– Supruga mi je ulepšala život. Ona mi je, inače, omiljeni slikar.

Od nje sam naučio šta je zlatni presek u slikarstvu. Mislim da on postoji i u košarci. Ako ostvarite takav sklad, onda imate odlične šanse za pobedu!

Aleksandar Miletić