МИЛАН ЖИВАДИНОВИЋ

У политику се не разумем и у животу ме не занима. Инресује ме само политика спорта. Волим своју земљу и зато се залажем да се Устав што пре донесе: да у њему буде места и простора и за спорт. Поново мора да се обнови посебно Министраство за спорт, да се укаже шанса људима са знањем и искуством, да се коначно напише и усвоји Закон о спорту...

Неодрживо је стање да се живи аматерски, а да се приходи убирају професионално. Спорт тражи приватизацију, али њој се противе поједини "спортски радници" којима одговара постојеће стање: да у државним клубовима остварају велики приход, а истовремено немају никакву одговорност. Пре свега према постигнутим резултатима и навијачима. Зато томе хитно мора да се стане на пут. Потребна нам је приватизација као у развијеним европским земљама, да они који контролишу велике клубове улажу сопствени новац. То је у Милану успешно радио и ради Силвио Берлускони, а сада је најбољи пример Роман Абрамович у енглеском Челзију. Када су купили клубове одмах су почели са великим инвестицијама. То је модел за успех, који уједно ствара и другачији однос према публици.

Продаје наших спортиста, превасходно фудбалера, су немилосрдне. Никоме не доносе корист изузев појединцима који у томе директно учествују или се појављују као посредници у трансферима. Радио сам дуго година као фудбалски тренер у иностранству и знам да странци нису заинтересовани, рецимо, само за трговину у Србији, него их привлаче и наши фудбалски клубови. У то сам се небројено пута уверио. Али, њихов долазак спречава овдашња бирократија, којој никако не одговарају промене на боље.

Устав Србије требало би да буде огледало земље у којој живимо. Све нације морају да буду равноправне, да се гарантују права сваком грађанину, а посебна пажња мора се обратити на младе људе као перспективу ове земље. Зато се искрено надам да ће сви подржати нови Устав, укључујући наравно и људе из области спорта. Потребан је и знатно бољи однос државе према онима који су много дали нашем спорту у прошлости, а у данашње време су остали практично одбачени. Не смемо их заборавити, јер су нас у великој мери афирмисали на најбољи начин широм света.

Ова озбиљна тема захтева дубоку анализу, мада је што се спорта тиче чињеница да су сви наши спортисти у изузетно тешкој ситуацији. Али, у овом времену, када се свакодневно бацају отровне стрелице, када хоће да нам узму део територије, спортисти би, као суштински најбољи амбасадори Србије у Европи и свету, морали да стану на чело колоне и дају пример осталима како се представља и воли отаџбина.