MILAN ŽIVADINOVIĆ

U politiku se ne razumem i u životu me ne zanima. Inresuje me samo politika sporta. Volim svoju zemlju i zato se zalažem da se Ustav što pre donese: da u njemu bude mesta i prostora i za sport. Ponovo mora da se obnovi posebno Ministrastvo za sport, da se ukaže šansa ljudima sa znanjem i iskustvom, da se konačno napiše i usvoji Zakon o sportu...

Neodrživo je stanje da se živi amaterski, a da se prihodi ubiraju profesionalno. Sport traži privatizaciju, ali njoj se protive pojedini "sportski radnici" kojima odgovara postojeće stanje: da u državnim klubovima ostvaraju veliki prihod, a istovremeno nemaju nikakvu odgovornost. Pre svega prema postignutim rezultatima i navijačima. Zato tome hitno mora da se stane na put. Potrebna nam je privatizacija kao u razvijenim evropskim zemljama, da oni koji kontrolišu velike klubove ulažu sopstveni novac. To je u Milanu uspešno radio i radi Silvio Berluskoni, a sada je najbolji primer Roman Abramovič u engleskom Čelziju. Kada su kupili klubove odmah su počeli sa velikim investicijama. To je model za uspeh, koji ujedno stvara i drugačiji odnos prema publici.

Prodaje naših sportista, prevashodno fudbalera, su nemilosrdne. Nikome ne donose korist izuzev pojedincima koji u tome direktno učestvuju ili se pojavljuju kao posrednici u transferima. Radio sam dugo godina kao fudbalski trener u inostranstvu i znam da stranci nisu zainteresovani, recimo, samo za trgovinu u Srbiji, nego ih privlače i naši fudbalski klubovi. U to sam se nebrojeno puta uverio. Ali, njihov dolazak sprečava ovdašnja birokratija, kojoj nikako ne odgovaraju promene na bolje.

Ustav Srbije trebalo bi da bude ogledalo zemlje u kojoj živimo. Sve nacije moraju da budu ravnopravne, da se garantuju prava svakom građaninu, a posebna pažnja mora se obratiti na mlade ljude kao perspektivu ove zemlje. Zato se iskreno nadam da će svi podržati novi Ustav, uključujući naravno i ljude iz oblasti sporta. Potreban je i znatno bolji odnos države prema onima koji su mnogo dali našem sportu u prošlosti, a u današnje vreme su ostali praktično odbačeni. Ne smemo ih zaboraviti, jer su nas u velikoj meri afirmisali na najbolji način širom sveta.

Ova ozbiljna tema zahteva duboku analizu, mada je što se sporta tiče činjenica da su svi naši sportisti u izuzetno teškoj situaciji. Ali, u ovom vremenu, kada se svakodnevno bacaju otrovne strelice, kada hoće da nam uzmu deo teritorije, sportisti bi, kao suštinski najbolji ambasadori Srbije u Evropi i svetu, morali da stanu na čelo kolone i daju primer ostalima kako se predstavlja i voli otadžbina.