Када удварање прелази у завођење

Сасвим је логично да се неко, када се заљуби или када жели да остави утисак на особу која му се свиђа, јако труди да се представи у најбољем светлу. Тада особа једноставно прикрива оне своје особине за које верује да се другоме неће допасти, а наглашава оне особине за које верује да ће их други ценити. То је исти принцип улепшавања који постоји код женског шминкања: нагласити оно што је лепо, прикрити оно што није.

Улепшавањем се прикрива истинито или право стање ствари, тако да се може рећи да је оно једна врста обмане. Али ова обмана није скривена јер када је неко нашминкан то се види, тако да онај који гледа зна да не гледа стварност, већ да гледа шминком улепшану стварност, илузију лепоте. Када гледамо особу која се потрудила да се улепша иако је познајемо и знамо да она у стварности није тако лепа, то у нашем уму изазива конфликт између онога што гледамо и онога што знамо. Наш конкретни ум реагује на оно што тренутно гледа, а наш апстрактни ум зна да је то илузија.

Питање које се поставља тиче се границе дозвољене и недозвољене илузије. Када удварање прелази у завођење? Већина би се сложила са тим да је прихватљиво да неко наглашава ону особину коју има, а да је неприхватљиво када тврди да има ону особину коју не поседује. Овај проблем постаје још комплекснији када из домена видљивог, у шта спада физички изглед, пређемо у домен невидљиве личности и карактера.

У савременом друштву је веома важан имиџ, како неко изгледа и понаша се, какав утисак оставља на друге. Због тога су млади преокупирани својим изгледом, модом, понашањем, односно утиском који остављају на ону публику која им је важна. Веома много младих мисли да је најважније да добро изгледају па да буду срећни и успешни у животу. Многи од њих су, последично, веома несрећни јер знају да никада неће изгледати толико добро колико желе.

Као да постоји колективни заборав да у љубавном животу имиџ јесте важан, али није довољан. Имиџ, представљање себе на одређени начин, може помоћи да други буде привучен, али он нема моћ да дуготрајније задржи другога. И зато настају проблеми када је потребно остварити блискост, када је потребно скинути маску, себе показати у целости. Када друга особа схвати да постоји велика разлика између блиставе фасаде и запуштене унутрашњости нечије личности, разумљиво је да реагује разочарањем и повлачењем. Тада губе обе стране, и преварени и преварант. Појављује се страх од блискости и везивања, а љубав замењују фолирање, површни и плитки сексуални односи и краткотрајне заљубљености.

А колективно фолирање доводи до нове љубавне етике: свако има право да се претвара како би био прихваћен, преварени су само они који су сами пристали да буду преварени. Ко је насео сам је крив. И зато је за оријентацију у овим стварима психологија све важнија.