Будистичка пагода, прва у Европи

Најновији роман Мирјане Ђурђевић „Каја, Београд и добри Американац” у издању зрењанинске „Агоре” изузетно је изненађење за читаоце и поштоваоце ове познате књижевнице. Ауторка која нам је позната по делима „Први, други, трећи човек”, „Чувари светиња”, „Џакузи у лифту”… у којима се поиграва књижевним жанровима успешно их пародирајући, овога пута, само наоко мирно, бира за тему живот Београда пре и непосредно после Другог светског рата. Испод теку изукрштане приче о Калмицима који су дошли из Русије, о страним дипломатама, о Цркви, о еманципацији, о бежанији за време бомбардовања савезника, о понашању победника… Надасве добронамерно, духовито, али и иронично и сада су прецизно погођене друштвене изопачености и наш менталитет.

А све то прича претходна инкарнација ауторке, књижевница Мирјана Мица Ђурђевић…

Зашто баш Kалмици?

Идеја да су пре готово стотину година у Београду живели некакви Монголи, а Калмици су народ монголског порекла; да су овде изградили и своју будистичку пагоду, прву у Европи, по чијем су се дворишту шетали свештеници у наранџастим одорама, обријаних глава и с перчинима, уфитиљених дугих бркова; да су се Српкиње удавале за те вредне и повучене косооке младиће којима је највећа жеља у животу била да купе коња и постану кочијаши, а неки богме и фудбалери... – баца једно ново, лепше светло на овај град. За свашта смо били оптуживани у последње време, за многе ствари и јесмо криви, али ксенофобија нипошто није типична за Београд и „калмичка прича” је, мислим, прави пример за то.

Када су се Калмици, у страху од совјетске армије, 1944. иселили одавде, следећих осам година су провели по логорима у Немачкој очекујући америчке усељеничке папире, све време доказујући да су упркос косим очима и будистичкој вери – европски народ! А готово тридесет година раније београдска општина је исплаћивала скромне плате њиховим свештеницима.

У предратном Београду врило је од догађаја, кључао је дипломатски живот. Један од Ваших јунака, Американац, заслужио је и епитет Добри, па још ушао у наслов књиге.

Ја, уистину, не знам је ли Џон Дајнили Принс, амерички посланик у Југославији, 1926–1933, заиста био „добри Американац”. Знам да је написао прву граматику српскохрватског језика на енглеском, као и да је једном присуствовао будистичкој служби, пријатељевао је са будистичким свештеником, бакшом Маџундом Бориновом... Мало података, али су мени некако створили пријатан утисак о њему. Зато сам га начинила „добрим Американцем” и „пустила” га да у Београду живи све до 1939. Тада је већ морао да оде, спремало се велико зло!

За неке ствари, и онда, за Вашу критичку жаоку било је инспирација на претек: килава влада Милана Стојадиновића, дивља градња, црквени оци... Као да данас читамо исте ствари, је ли то време стоји?

Невероватно је како се код нас неке ствари не мењају! Крајем двадесетих прошлог века дивља градња бујала је по Дедињу, „мимо регулације и без канализације”, а знамо да на већем делу Дедиња канализација не постоји ни данас. Када је 1927. пуштен у рад Београдски аеродром, подно Бежаније, до њега се путовало скелом. Сећате се да је слично решење, понтон, помињано и лане, у вези са реконструкцијом Газеле. Црква се и онда као и данас мешала у ствари које не би смеле да је се тичу. А на килаве владе заиста више не бих трошила речи!

Нисте одустали ни од крими жанра: испитујете убиство патријарха Варнаве?    

(/slika2)Моја јунакиња је сасвим случајно открила ко је отровао патријарха Варнаву, није јој то била намера, ни жанровска, а ни лична. Али се заветовала да ту тајну чува бар наредних педесет година. Јесте пола века прошло, али се плашим да овако јавно, у новинама, откријем о коме се ради, можемо опет заратити са целим светом! Кога баш мори радозналост, прочитаће у роману.

У сенци свега, као лавина, расте нацизам. Свакакви су тада кроз Београд дефиловали, па и истраживачи расне антропологије. Али, један од Ваших јунака заиста јесте био велики симпатизер Хитлера, чак је (додуше од 1962. до 1964) био амбасадор Чилеа у Београду!

Моје страхопоштовање према Титовој Удби је озбиљно нарушено податком да је извесни Мигуел Серано, иначе родоначелник езотеријског хитлеризма, аутор многих књига о Хитлеровом екстратерестријалном пореклу, био чилеански амбасадор у Југославији почетком шездесетих!? Просто сам морала да му дам једну сасвим малу улогу у роману, да не заборавимо!

У Вашем роману, Београд је баш свашта преживео; најстрашније – Крвави Ускрс 1944. Одакле Вам податак да је Тито захвалио савезницима на бомбардовању?

Тако је у то време извештавао Радио Лондон. Па ако су лагали они и ја лажем вас. Узгред, мени је потпуно јасно зашто су та бомбардовања Титу ишла на руку, али шта су требала савезницима, и даље не разумем.

Ваша претходна инкарнација у роману је књижевница Мирјана Мица Ђурђевић. A сећате ли се мене из оног доба, тада сам била Анђелка Анђа Поповићева, после Цвијићка, из Улице Мутапове 11, из „Сокола”, Планинарска секција, правила сам интервју са Вама за „Политику” поводом Вашег романа „Секцир-сала на Великој школи”?

Како се не бих сећала, па то је био први интервју који сам у животу за новине дала, била сам јако узбуђена! А знате ли да ми је „Секцир-сала на Великој школи” изашла поново после скоро осамдесет година, 2001, под неинвентивним насловом „Час анатомије на Грађевинском факултету”? Ех, ништа више није ко пре рата, па ни наслови романа.

А и „Кап отрова или смрт у Српској краљевској академији” била нам је тема другог разговора, двадесет и неке, код мене сте дошли моторбициклом, на слатко, после састанка Друштва за улепшавање Врачара. Додуше, тада сте били више заокупљени Вашим мачором Бебили Мачкилијевном, који је око беле трешње јурио моју Кики Кикилијевну.

Свашта се тада збивало под врачарским трешњама! Бојим се да наше данашње мачке и не знају шта су трешње, једино што виде са балкона јесу џипови паркирани на зеленим површинама. Шта ли све тек деца пропуштају?! Него, и том су ми роману 2002. променили име, сада се зове „Убиство у Академији наука”, и „Политика” је изнова објавила...

Баш сте волели предратну „Политику”, је л` да?

Толико да је у мојој кућу у то доба свако био претплаћен на свој примерак „Политике”, иако уопште није била јефтина. Коштала је динар, као половина биоскопске улазнице, а моје књиге су се продавале по пет динара.

Шалу на страну, дигитализована верзија предратних бројева „Политике” била ми је од изузетне помоћи док сам припремала овај роман. Још да је урађена у неком формату који омогућава претраживање, за шта није било потребно много више новца а уложени рад је практично исти, само да је неко мало унапред мућнуо главом, корист од овог пројекта би била неупоредиво већа.

Ево нас и данас, много тога се променило. „Политика” успева да опстаје, а и ми се бавимо истим послом...

Шта могу да нам пожелим? Још много новинских текстова и књига које ћемо написати у неким следећим инкарнацијама. Кад боље нисмо заслужиле.