Budistička pagoda, prva u Evropi

Najnoviji roman Mirjane Đurđević „Kaja, Beograd i dobri Amerikanac” u izdanju zrenjaninske „Agore” izuzetno je iznenađenje za čitaoce i poštovaoce ove poznate književnice. Autorka koja nam je poznata po delima „Prvi, drugi, treći čovek”, „Čuvari svetinja”, „Džakuzi u liftu”… u kojima se poigrava književnim žanrovima uspešno ih parodirajući, ovoga puta, samo naoko mirno, bira za temu život Beograda pre i neposredno posle Drugog svetskog rata. Ispod teku izukrštane priče o Kalmicima koji su došli iz Rusije, o stranim diplomatama, o Crkvi, o emancipaciji, o bežaniji za vreme bombardovanja saveznika, o ponašanju pobednika… Nadasve dobronamerno, duhovito, ali i ironično i sada su precizno pogođene društvene izopačenosti i naš mentalitet.

A sve to priča prethodna inkarnacija autorke, književnica Mirjana Mica Đurđević…

Zašto baš Kalmici?

Ideja da su pre gotovo stotinu godina u Beogradu živeli nekakvi Mongoli, a Kalmici su narod mongolskog porekla; da su ovde izgradili i svoju budističku pagodu, prvu u Evropi, po čijem su se dvorištu šetali sveštenici u narandžastim odorama, obrijanih glava i s perčinima, ufitiljenih dugih brkova; da su se Srpkinje udavale za te vredne i povučene kosooke mladiće kojima je najveća želja u životu bila da kupe konja i postanu kočijaši, a neki bogme i fudbaleri... – baca jedno novo, lepše svetlo na ovaj grad. Za svašta smo bili optuživani u poslednje vreme, za mnoge stvari i jesmo krivi, ali ksenofobija nipošto nije tipična za Beograd i „kalmička priča” je, mislim, pravi primer za to.

Kada su se Kalmici, u strahu od sovjetske armije, 1944. iselili odavde, sledećih osam godina su proveli po logorima u Nemačkoj očekujući američke useljeničke papire, sve vreme dokazujući da su uprkos kosim očima i budističkoj veri – evropski narod! A gotovo trideset godina ranije beogradska opština je isplaćivala skromne plate njihovim sveštenicima.

U predratnom Beogradu vrilo je od događaja, ključao je diplomatski život. Jedan od Vaših junaka, Amerikanac, zaslužio je i epitet Dobri, pa još ušao u naslov knjige.

Ja, uistinu, ne znam je li Džon Dajnili Prins, američki poslanik u Jugoslaviji, 1926–1933, zaista bio „dobri Amerikanac”. Znam da je napisao prvu gramatiku srpskohrvatskog jezika na engleskom, kao i da je jednom prisustvovao budističkoj službi, prijateljevao je sa budističkim sveštenikom, bakšom Madžundom Borinovom... Malo podataka, ali su meni nekako stvorili prijatan utisak o njemu. Zato sam ga načinila „dobrim Amerikancem” i „pustila” ga da u Beogradu živi sve do 1939. Tada je već morao da ode, spremalo se veliko zlo!

Za neke stvari, i onda, za Vašu kritičku žaoku bilo je inspiracija na pretek: kilava vlada Milana Stojadinovića, divlja gradnja, crkveni oci... Kao da danas čitamo iste stvari, je li to vreme stoji?

Neverovatno je kako se kod nas neke stvari ne menjaju! Krajem dvadesetih prošlog veka divlja gradnja bujala je po Dedinju, „mimo regulacije i bez kanalizacije”, a znamo da na većem delu Dedinja kanalizacija ne postoji ni danas. Kada je 1927. pušten u rad Beogradski aerodrom, podno Bežanije, do njega se putovalo skelom. Sećate se da je slično rešenje, ponton, pominjano i lane, u vezi sa rekonstrukcijom Gazele. Crkva se i onda kao i danas mešala u stvari koje ne bi smele da je se tiču. A na kilave vlade zaista više ne bih trošila reči!

Niste odustali ni od krimi žanra: ispitujete ubistvo patrijarha Varnave?    

(/slika2)Moja junakinja je sasvim slučajno otkrila ko je otrovao patrijarha Varnavu, nije joj to bila namera, ni žanrovska, a ni lična. Ali se zavetovala da tu tajnu čuva bar narednih pedeset godina. Jeste pola veka prošlo, ali se plašim da ovako javno, u novinama, otkrijem o kome se radi, možemo opet zaratiti sa celim svetom! Koga baš mori radoznalost, pročitaće u romanu.

U senci svega, kao lavina, raste nacizam. Svakakvi su tada kroz Beograd defilovali, pa i istraživači rasne antropologije. Ali, jedan od Vaših junaka zaista jeste bio veliki simpatizer Hitlera, čak je (doduše od 1962. do 1964) bio ambasador Čilea u Beogradu!

Moje strahopoštovanje prema Titovoj Udbi je ozbiljno narušeno podatkom da je izvesni Miguel Serano, inače rodonačelnik ezoterijskog hitlerizma, autor mnogih knjiga o Hitlerovom ekstraterestrijalnom poreklu, bio čileanski ambasador u Jugoslaviji početkom šezdesetih!? Prosto sam morala da mu dam jednu sasvim malu ulogu u romanu, da ne zaboravimo!

U Vašem romanu, Beograd je baš svašta preživeo; najstrašnije – Krvavi Uskrs 1944. Odakle Vam podatak da je Tito zahvalio saveznicima na bombardovanju?

Tako je u to vreme izveštavao Radio London. Pa ako su lagali oni i ja lažem vas. Uzgred, meni je potpuno jasno zašto su ta bombardovanja Titu išla na ruku, ali šta su trebala saveznicima, i dalje ne razumem.

Vaša prethodna inkarnacija u romanu je književnica Mirjana Mica Đurđević. A sećate li se mene iz onog doba, tada sam bila Anđelka Anđa Popovićeva, posle Cvijićka, iz Ulice Mutapove 11, iz „Sokola”, Planinarska sekcija, pravila sam intervju sa Vama za „Politiku” povodom Vašeg romana „Sekcir-sala na Velikoj školi”?

Kako se ne bih sećala, pa to je bio prvi intervju koji sam u životu za novine dala, bila sam jako uzbuđena! A znate li da mi je „Sekcir-sala na Velikoj školi” izašla ponovo posle skoro osamdeset godina, 2001, pod neinventivnim naslovom „Čas anatomije na Građevinskom fakultetu”? Eh, ništa više nije ko pre rata, pa ni naslovi romana.

A i „Kap otrova ili smrt u Srpskoj kraljevskoj akademiji” bila nam je tema drugog razgovora, dvadeset i neke, kod mene ste došli motorbiciklom, na slatko, posle sastanka Društva za ulepšavanje Vračara. Doduše, tada ste bili više zaokupljeni Vašim mačorom Bebili Mačkilijevnom, koji je oko bele trešnje jurio moju Kiki Kikilijevnu.

Svašta se tada zbivalo pod vračarskim trešnjama! Bojim se da naše današnje mačke i ne znaju šta su trešnje, jedino što vide sa balkona jesu džipovi parkirani na zelenim površinama. Šta li sve tek deca propuštaju?! Nego, i tom su mi romanu 2002. promenili ime, sada se zove „Ubistvo u Akademiji nauka”, i „Politika” je iznova objavila...

Baš ste voleli predratnu „Politiku”, je l` da?

Toliko da je u mojoj kuću u to doba svako bio pretplaćen na svoj primerak „Politike”, iako uopšte nije bila jeftina. Koštala je dinar, kao polovina bioskopske ulaznice, a moje knjige su se prodavale po pet dinara.

Šalu na stranu, digitalizovana verzija predratnih brojeva „Politike” bila mi je od izuzetne pomoći dok sam pripremala ovaj roman. Još da je urađena u nekom formatu koji omogućava pretraživanje, za šta nije bilo potrebno mnogo više novca a uloženi rad je praktično isti, samo da je neko malo unapred mućnuo glavom, korist od ovog projekta bi bila neuporedivo veća.

Evo nas i danas, mnogo toga se promenilo. „Politika” uspeva da opstaje, a i mi se bavimo istim poslom...

Šta mogu da nam poželim? Još mnogo novinskih tekstova i knjiga koje ćemo napisati u nekim sledećim inkarnacijama. Kad bolje nismo zaslužile.