Кромпир окреће свет

Од нашег дописника
Вашингтон, августа – Кад астронаути једном крену у колонизацију Марса, свеж кромпир биће на њиховом свакодневном менију. Како планира Национална аеро-свемирска администрација (НАСА), са седиштем недалеко од центра америчке престонице, до 2037. године, човек (свакако Американац) крочиће и на Марс а то путовање у оба правца трајаће три године. На путу до Марса и натраг посада ће гајити своје поврће, по пројекту Биорегенеративног животног система подршке (БЛСС) којим се научници у НАСА баве још од 1980. године. Астронаути ће на трпези, захваљујући систему који рециклира жетву једне генерације у аутоматско клијање потомака, имати увек свеже воће и поврће: лук, парадајз, паприку и јагоде… али енергију и калорије, уз понеки свемирски витаминчић и минерал, добиће од кромпира. Ниједна друга намирница није тако великодушно хранљива као кртола нађена приликом „открића Новог света” на висинама Анда.

Скинут са андских висоравни, преузет од племена Кечуа, Ајмара, Инка и осталих „дивљака”, кромпир је потом спасавао цивилизовану Европу у свим њеним ратним крвопролићима, револуцијама и кризама. А сада ће, ево, од глади заштитити и Марсовце.

Није то једини разлог што је нова историјска књига Џона Ридера „Кромпир, моћна храна” запосела ударна места у књижарским излозима Америке и што су оба недељна броја два најутицајнија листа новог света („Вашингтон пост” и „Њујорк тајмс”) издвојила место за опширни приказ овог новитета у америчкој публицистици. Летња шема у кризним временима, уз дозу патриотизма и очитавање буквице надобудном Старом свету – где ћеш боље теме која све то обухвата и подразумева од… кромпира.

За Ридера, лансирање кромпира у свемир је „величанствена потврда” његове непроцењиве вредности. Јер, како каже већ у уводном поглављу своје нове књиге, „билиони долара, милијарде радних сати, успех најамбициознијег и најсложенијег човековог подухвата, на крају крајева ће зависити од умећа астронаута да узгајају кромпир”.

На овоземаљском нивоу, око кромпира се воде љути спорови. Уздигнут на пиједестал у њујоршком седишту Уједињених нација као намирница која у време астрономских цена житарица треба да одигра улогу спасиоца човечанства, на локалном нивоу, само што није изазвао рат између латиноамеричких суседа Перуа и Чилеа. Ридер се не упушта детаљније у „локалкромпиризам” већ само констатује да је намирница гајена још пре четрнаест хиљада година на висинама које сада припадају територији Боливије, Чилеа и Перуа. Док неупућени литерарни критичари заслуге за древну креацију кромпира приписују Чилеу, Перу је с новооснованом Академијом, у којој се са свих страна подробно изучава смеђа кртола, отишао најдаље у повезивању преисторије Новог света с глобалним футуризмом.

У Куску, постојбини Инка, одржана је уз помоћ УН, које су прошлу годину прогласиле годином кромпира, међународна конференција посвећена његовом височанству, а Академија у Лими добила је у задатак да на четрнаест хиљада хектара испроба и оживи свих три хиљаде врста које су давно пре Колумбовог открића гајене на овим висовима. Некако у исто то време, Чиле је дрском дипломатијом искочио из глобалног консензуса и патентирао својих аутохтоних 60 врста. Уследило је размењивање нота на министарском нивоу. Кромпирски рат између Перуа и Чилеа пламти упоредо са спором око граница о чему ће ускоро расправљати и Међународни суд правде у Хагу.

Уједињене нације за то време прогласиле су да се 31. децембра 2008. године није завршило време кромпира: напротив оно тек почиње. Институт у Лими великодушно обећава да ће своје знање о преколумбијанском аграру великодушно поделити с целом планетом: али никада Чилеу неће дозволити да региструје 60 „отетих” сорти. Кромпир се, процењују статистичари, огромном брзином шири по Азији и Африци.

Поједини аналитичари у САД заслуге за глобално ширење кромпира приписују мегакорпорацијама брзе хране.

Свака част андским староседеоцима, али без Мекдоналдса никад кромпир не би досегао тако далеко, тврде љути противници зеленог таласа који са Обамином администрацијом запљускује све обале Северне Америке. Међу њима је Денис Авери, из вашингтонског институте Хадсон, који одлуку Мекдоналдса да се у складу са еколошким захтевима приклони „органском кромпиру” гајеном без употребе пестицида, сматра трагичном по човечанство и Америку. „Органски, тврдо левичарски антикорпоративни покрет влада у овом тренутку светом”, закључује Авери, исмевајући се плановима Беле куће да у дворишту „засади органску башту прве даме”.

Фармери који гаје кромпир близу Мекдоналдсових постројења за замрзавање биће у ризику да због недозвољених пестицида понекад изгубе цео сезонски принос. Можда ће, каже Авери, доћи до кромпирске глади или, што је још горе, у Мекдоналдсу би могао да се служи хамбургер без пржених кромпирића…

И док се књига Џона Ридера о кромпиру пење по америчким мердевинама бестселера, на андским висинама од преко три хиљаде метара, фармери данас још гаје по неколико стотина врста кромпира, било да су из Чилеа, Перуа, Боливије или северних делова Аргентине. Зависно од сорте кромпир и данас зову на 400 различитих начина. А ипак нико у САД није предложио да се френч фрајс замени неким од тамошњих оригиналних термина. Иако су сви они, проверено, чисти од пестицида.

Зорана Шуваковић