Глумци нису манекени

Ниш

- Костимограф Биљана Крстић је већ четири деценије у српском позоришту. Рођена је у Нишу, дипломирала 1967. године на Академији за примењене уметности у Београду, одсек за сценски костим, у класи професора др Павла Васића. Била је стипендиста нишке општине и по завршетку студија каријеру је почела у Народном позоришту у Нишу.
Радила је на више од триста позоришних представа у Нишу и у целој бившој Југославији. Посебно јој је драго што је радила представе у Пољској и Бугарској. У Скопљу је са Душаном Наумовским радила ТВ серију "Гоце Делчев", са нишком екипом филм "Бој на Чегру". Добила је бројне награде на сусретима професионалних позоришта. Радила је и као професор Уметничке школе "Ђорђе Крстић" у Нишу, где је предавала историју костима, историју уметности и сценско одевање. У два наврата била је управник Народног позоришта у Нишу.

Да ли се сећате Ваше прве представе?

Свега се сећам. Да ли је то враћање, нека реинкарнација...? Просто, мислим да моја прва представа "Живот у мојим рукама", у режији Рајка Радојковића, и данас траје као мој живот. У протеклих четрдесет година било је тешко, али лепо. Облачила сам све - од Дунда Мароја, Хамлета и Аристофана, преко Шекспира, Брехта, Молијера, преко целе једне епохе, до ликова савремених аутора. Прошла сам историју костима.

Можете ли нешто да издвојите?

Свака представа и сваки рад са редитељем доносио ми је неко задовољство. Ипак, било би неправедно да не поменем покојног Јована Бату Путника. Био је легенда. Умео је да мисли на посебан начин. Једноставно је говорио: "Мала, ми то радимо". Били су ту и Љуба Милошевић, Дејан Мијач, који је јако захтеван, и многи други. Све оно што ме у овом тренутку на неки начини обавезује, и оно што, надам се, треба још да дам, је редитељ Ирфан Менсур. Не можете у животу све подједнако да вреднујете. Увек се одређујете према добром тексту, подели, редитељу. Али увек професионално. Издвојила бих, рецимо, костиме за представу "Јовча" за које сам добила награду у Шапцу. Представа у почетку није обећавала, јер је рађена доста тамно, деловала је сабласно. Рекла сам редитељу Бати да ја то не могу да дозволим. Он је казао: "Ништа не брини, ја ћу осветлити костиме на крају". У оном светлу су добили аплауз на отвореној сцени, и награду.

Од чега зависи добар костим? Oд инспирације костимографа, његове маште, текста, редитеља, новца којим се располаже?

Костим може да буде наизглед леп, али ако није у функцији представе, он није добар. Позорница није модна писта. Глумац мора да уме да "оживи" тај костим на њему, да од цртежа пређе у лик.

Радили сте у позоришту, на филму, телевизији. У чему је разлика?

Разлика је у томе што позориште даје могућност да нешто поправите. Чак и оно што не видите на премијери, можете сутрадан на репризи да приметите и да исправите. На филму или телевизији је костим готов и због пропуста можете само да се кајете и да се питате:Зар је то могло да се деси.

У два наврата били сте и управник Народног позоришта?

Ушла сам у ту причу а да не знам како. Да ли је то било неко спасавање театра у одређеном тренутку, не знам ни сама.

Ко је тада радио костиме?

Пре подне сам била у директорској столици, а по подне у кројачници, као и увек.

Имате ли сараднике у кројачници?

Имам изванредне сараднике. Имам екипу, људе који уносе своје знање и креативност у оно што заједнички на основу скице треба да дочарамо.