Glumci nisu manekeni

Niš

- Kostimograf Biljana Krstić je već četiri decenije u srpskom pozorištu. Rođena je u Nišu, diplomirala 1967. godine na Akademiji za primenjene umetnosti u Beogradu, odsek za scenski kostim, u klasi profesora dr Pavla Vasića. Bila je stipendista niške opštine i po završetku studija karijeru je počela u Narodnom pozorištu u Nišu.
Radila je na više od trista pozorišnih predstava u Nišu i u celoj bivšoj Jugoslaviji. Posebno joj je drago što je radila predstave u Poljskoj i Bugarskoj. U Skoplju je sa Dušanom Naumovskim radila TV seriju "Goce Delčev", sa niškom ekipom film "Boj na Čegru". Dobila je brojne nagrade na susretima profesionalnih pozorišta. Radila je i kao profesor Umetničke škole "Đorđe Krstić" u Nišu, gde je predavala istoriju kostima, istoriju umetnosti i scensko odevanje. U dva navrata bila je upravnik Narodnog pozorišta u Nišu.

Da li se sećate Vaše prve predstave?

Svega se sećam. Da li je to vraćanje, neka reinkarnacija...? Prosto, mislim da moja prva predstava "Život u mojim rukama", u režiji Rajka Radojkovića, i danas traje kao moj život. U proteklih četrdeset godina bilo je teško, ali lepo. Oblačila sam sve - od Dunda Maroja, Hamleta i Aristofana, preko Šekspira, Brehta, Molijera, preko cele jedne epohe, do likova savremenih autora. Prošla sam istoriju kostima.

Možete li nešto da izdvojite?

Svaka predstava i svaki rad sa rediteljem donosio mi je neko zadovoljstvo. Ipak, bilo bi nepravedno da ne pomenem pokojnog Jovana Batu Putnika. Bio je legenda. Umeo je da misli na poseban način. Jednostavno je govorio: "Mala, mi to radimo". Bili su tu i Ljuba Milošević, Dejan Mijač, koji je jako zahtevan, i mnogi drugi. Sve ono što me u ovom trenutku na neki načini obavezuje, i ono što, nadam se, treba još da dam, je reditelj Irfan Mensur. Ne možete u životu sve podjednako da vrednujete. Uvek se određujete prema dobrom tekstu, podeli, reditelju. Ali uvek profesionalno. Izdvojila bih, recimo, kostime za predstavu "Jovča" za koje sam dobila nagradu u Šapcu. Predstava u početku nije obećavala, jer je rađena dosta tamno, delovala je sablasno. Rekla sam reditelju Bati da ja to ne mogu da dozvolim. On je kazao: "Ništa ne brini, ja ću osvetliti kostime na kraju". U onom svetlu su dobili aplauz na otvorenoj sceni, i nagradu.

Od čega zavisi dobar kostim? Od inspiracije kostimografa, njegove mašte, teksta, reditelja, novca kojim se raspolaže?

Kostim može da bude naizgled lep, ali ako nije u funkciji predstave, on nije dobar. Pozornica nije modna pista. Glumac mora da ume da "oživi" taj kostim na njemu, da od crteža pređe u lik.

Radili ste u pozorištu, na filmu, televiziji. U čemu je razlika?

Razlika je u tome što pozorište daje mogućnost da nešto popravite. Čak i ono što ne vidite na premijeri, možete sutradan na reprizi da primetite i da ispravite. Na filmu ili televiziji je kostim gotov i zbog propusta možete samo da se kajete i da se pitate:Zar je to moglo da se desi.

U dva navrata bili ste i upravnik Narodnog pozorišta?

Ušla sam u tu priču a da ne znam kako. Da li je to bilo neko spasavanje teatra u određenom trenutku, ne znam ni sama.

Ko je tada radio kostime?

Pre podne sam bila u direktorskoj stolici, a po podne u krojačnici, kao i uvek.

Imate li saradnike u krojačnici?

Imam izvanredne saradnike. Imam ekipu, ljude koji unose svoje znanje i kreativnost u ono što zajednički na osnovu skice treba da dočaramo.