Три невесте на бициклу

Живот на селу је разноврснији и богатији него у граду, иако, на први поглед, то не изгледа тако. Зузана Вереска нас је у то уверила својим сликама и цртежима кад смо је недавно посетили у Ковачици.

„Љупкост цртежа одлучног и снажног, а ипак одмереног, без иједног сувишног детаља, сведен колорит и прочишћена естетика, одлика су свих дела ове сликарке… У сваком листу графичке мапе уткана је понека порука. Ту поруку умеју и могу да одгонетну само они којима је дато да воле живот и да се радују обичним стварима обасјаним сунцем. Реч је о сликама које славе снагу, домишљатост и вољу човекову, баш као у причи из бајке о деди и репи, која је такође илустрована”, написала је о њеним сликама и цртежима Емина Ћирић, историчар уметности.

На календару УН

Пажњу нам плени слика „Три невесте на бициклу” јарких и чистих боја, на којој се препознаје утицај словачког фолклора.

– Свака слика је једна прича. „Три невесте на бициклу” говори о периоду између два светска рата. Тада су се бицикли куповали снајама а не ћеркама, да би се фамилија одржала. У кући се тачно знало ко шта ради и ко је какво задужење имао, па је тако најстарија снаха носила цвеће на гробље, средња гуску на пијацу, а најмлађа вино... – објашњава Зузана. „Невесте” су, од 2006. године кад је слика настала, виђене на бројним изложбама широм света, а у Братислави су се нашле и на билборду дугом седам и високом три метра. 

На питање зашто су се одлучили да баш делима Вереске обележе отварање многих изложби код нас и у иностранству, Павел Бапка, оснивач „Галерије Бапка”, рекао је:

– Својим начином сликања Зузана наставља традицију наиве Мартина Јонаша и Зузане Халупове. Дала је велики допринос и у представљању наше уметности и Ковачице. Слике су је „водиле” по свим континентима, излагала је широм света, од Туниса, Израела, Шпаније, Кипра, преко Француске, Швајцарске, Немачке и Аустрије, до Малезије... Њени мотиви су и на календару УН.

(/slika2)Зузана Вереска је и сама живописна и необична, баш као и њене слике: у пустињи је јахала на камили у словачкој ношњи, а на париском Монмартру није одолела изазову да и сама нешто наслика. Успела је да привуче пажњу, али је, поред дивљења пролазника, „зарадила“ и претњу да ће бити ухапшена због сликања на улици без дозволе.

Ова уметница је позната и по томе што не слика само на платну, већ и на свему што јој се нађе при руци, а четкице и боје увек носи са собом. Тако очас посла настане шетајућа изложба, на одушевљење младих.

О мотивима својих слика наша саговорница каже:

– Некада се шећерна репа гајила у баштама, на малим парцелама. Кад би је бака извадила, обрисала би је кецељом и дала нам да једемо тај сладак корен. Од репе се правио и пекмез. Кукуруз је прича за себе, деца га воле, било да се њим играју или га једу. Зато се често виде на мојим сликама и цртежима – подсећају ме на детињство, на начин рада и алатке које се више не користе.

Слика на подсукњи

– Моје прво сликарско платно, у петом разреду основне школе, било је парче мамине подсукње. После сам сликала по тањирима, били су ми надохват руке, прозорима, зиду... Родитељи ме никада нису грдили због тога, напротив, дозвољавали су ми иако о психологији нису много знали будући да су били паори – каже Зузана.

Своју љубав према платну и бојама пренела је из родне Падине у свој нови дом у Ковачици. Да све што тог тренутка ради остави и потпуно се посвети надахнућу које је у тренутку ухвати, Зузана може захваљујући огромном разумевању и подршци супруга Павела и већ одрасле деце Иване и Андреја, који су од ње наследили уметничку жицу. Да ли ће се и они посветити сликању и, као мама, бити окупирани њиме остаје да се види.