Карте којима Србија може да одигра

Специјално за "Политику" из Вашингтона Стивен Мејер
АНАЛИЗА ВЕСТИ
И опет, развој политичке ситуације на Балкану има значајан утицај на питања и догађаје далеко изван овог региона. Балканска питања вековима су уплитала "велике силе" у овај регион, не зато што су сама по себи суштински значајна за светску позорницу, већ због тога што су их "велике силе" користиле као средство моћи у међусобним односима.
Данас се та питања тичу Косова и будућности Србије. Без обзира на то каква ће бити коначна одлука у вези с Косовом, ово питање биће формулисано у значајним променама које се одвијају на Балкану и шире. Сигурно је да се семе промена у међународној арени већ увелико усадило у односе између "великих сила".

Но, ситуација на Косову и у Србији подстаћи ће то семе промене да проклија брже и дубље. Међународна структура и односи у периоду после Хладног рата одумиру и на њихово место долазе нови који ублажавају улогу Запада. Утицај ових промена у Европи одржаваће Косово и целокупан регион југозападне Европе неколико година у нестабилном стању.

За ово постоји пет разлога.

Прво, током претходних пет година Сједињене Државе стално су губиле моћ, ауторитет и утицај на светској позорници. Такозвани "униполарни тренутак", који је требало да опише америчку моћ после слома Совјетског Савеза и комунизма, у стварности није био ништа више од тренутка. Свакако да амерички дебакл у Ираку има много везе са слабљењем снажне америчке позиције у свету, али на моћ Сједињених Држава такође су у великој мери утицале и промене у Европи које Вашингтон не може у пуној мери да држи под контролом.

Друго, Европска унија је у извесној мери посустала и постала несигурна када је реч о плановима за проширење и продубљење. Лисабонски споразум, потписан крајем прошле године, представља покушај да се ЕУ преоријентише и опорави после пораза уставног референдума у Француској и Холандији. Међутим, велика површина, различити интереси и мноштво "брзина" у данашњој ЕУ чине да управљање, одлучивање и сличност намера буду много компликованији – и с времена на време – готово немогући за остваривање. Сходно томе, све више се чини да ће ЕУ бити ограничена на веома простран трговински и економски блок.

Треће, НАТО је постао застарео. Упркос завршетку Хладног рата – када је НАТО био неопходан за заштиту Запада, овај савез наставио је да постоји по инерцији и због неспособности западних лидера да се упусте у веома напоран посао стварања система безбедности који одговарају стварности 21. века. Разуме се да је НАТО наставио свој живот, али је у суштини једна шупља организација с незнатном безбедносном наменом у свету који настаје. Највећи тест за НАТО данас јесте Авганистан. Али, чак и тамо он је као савез неуспешан јер има знатне проблеме у обезбеђивању одговарајућих снага за тамошњу борбу. Код већине европских чланица НАТО просто постоји мало интересовања за укључење у Авганистан на били какав значајан начин.

Четврто, Русија се с Владимиром Путином поново појавила на светској позорници као значајна сила. И поред тога што су односи Москве са Европом и Сједињеним Државама често неспретни, нема сумње да економски и политички утицај савремене Русије расте. За разлику од периода комунизма, Русија не представља озбиљну војну претњу, већ је јасно постала магнет за земље и процесе који не налазе задовољење на Западу. На пример, подршка Русије за српски став у односу на Косово има изузетно важну улогу за Москву као начин на који показује своје противљење Сједињеним Државама, али, што је још важније, као средство за представљање њене нове силе на међународној позорници.

Коначно, све бољи односи између Русије и Турске обећавају преоријентисање политичких, економских и војних односа не само у приобалном подручју Црног мора, већ потенцијално и у читавој југоисточној Европи. Наравно, иза Русије и Турске стоји дуг период сукоба, али оне знају и за периоде сарадње – који потичу још од времена Ататурковог отварања према новом Совјетском Савезу током двадесетих година 20. века. Данас, слични интереси између Анкаре и Москве воде ка све тешњим везама у области трговине, безбедности и цивилне заштите у региону Црног мора.

У оквиру овог контекста одлучиваће се дугорочна будућност Косова. Ове промене, међутим, отвориће и могућности за Србију које су пре само пет или шест година биле незамисливе. Запад је дуго тврдио да за Балкан уопште, поготово за Србију, не постоји друга опција осим да се прикључе ЕУ и НАТО уколико желе да напредују и буду модерне, "нормалне" земље. Ово више није истина. С развојем промена које су описане, Србија и остали имаће опцију и могућности да се развијају и напредују и ако не уђу у ЕУ и НАТО.

Наравно, ово не значи да Србија треба да одбаци савез са западним организацијама. У интересу Србије може да буде да им се прикључи. Али, промене у европском поретку заиста значе да Београд сада има могућност да прошири своје видике и односе. Запад више нема монопол над будућношћу.