Шах ми је три пута спасао живот

На сутрашњи дан, пре тачно 70 година, почео је Други светски рат и завршио се први део метеорског шаховског успона шеснаестогодишњег мајстора Светозара Глигорића. Свега пет дана раније, његова победа на Аматерском шампионату Краљевине Југославије и освајање титуле мајстора били су равни највећим спортским подвизима и најављивали врхунску каријеру. Када се данас у свету дефинише место нашег легендарног велемајстора, сви истичу да је могао да постане светски првак да није дошла та ратна, шестогодишња пауза.

Глигорић је, међутим, на гостовању у Јерменији овог месеца, задовољан и шаховском каријером и музичком – коју тек започиње као композитор – подсетио домаћине да му је шах три пута спасао живот у Другом светском рату. За објашњење није било времена, па смо га замолили да целу причу изнесе у нашем листу:

– Прича почиње пре званичног рата у Југославији. Мајка ми је умрла 1. новембра 1940. и тако сам остао без родитеља, јер сам оца изгубио осам година раније. Помогли су ми шаховски резултати. Имао сам чак три понуде ко ће да ми обезбеди да завршим осми разред и велику матуру. Једна је била од мајке Ганета Јаношевића, каснијег велемајстора. Она је била удата за богатог адвоката из Војводине и имали су плац у строгом центру Београда, где је сада кафана „Морнар”. На једној страни било је здање где су становали, а около кућице у којима ми је нудила да станујем и да ме издржава. Знала је само да сам шахиста, као и њен син.

– Друга понуда била је од Василија Медана, новинара „Политике”. Знали смо се из Београдског шах-клуба, он је чак играо на турниру у Загребу где сам постао мајстор. Као књижевник, имао је осам пута већу плату него моја мајка која је радила у производњи марака и вероватно се ту и отровала, што је касније довело до леукемије. Имао је луксузни стан, са прилазом покривеним стаклом у згради која и данас постоји у Француској улици. Свирао је флауту, сећам се „Славујеве песме” од Грига. Највише ми се допало да станујем код њега и живим независно.

– То бих и изабрао да није било понуде доктора Ника Миљанића, председника Београдског шах-клуба и врхунског хирурга, професора универзитета чије име од пре неколико година носи Анатомски институт у Београду. Био сам чест гост код њега, а шах је играо и његов најстарији син, мој вршњак. На крају сам прихватио његов позив из поштовања, а мимо своје жеље.

– Доктор Миљанић није био само највећи хуманиста којег знам, већ и геније за разумевање ратних прилика. На дан демонстрација, 27. марта 1941, спаковао је мајку, брата са женом и сином, своја три сина и мене као четвртог, и преселио нас из Београда у Врњачку Бању. Долази 6. април и бомбардовање Београда. Чим су ушли у Београд, Немци су стрељали Василија Медана…

– Даље бежимо фургоном до Чачка, Сарајева па Црне Горе. Када смо стигли у Никшић десила се званична капитулација. Доктор Миљанић прелази у нову болницу у Рисну, али када је Мусолини прогласио Боку Которску италијанском државом, води нас у свој крај, у Бањане. Само је, претходно, украо из болнице аутоклав за дезинфекцију, да би могао да ради.

– Августа 1942. стигли смо у Велимје у Бањанима, у западној Црној Гори, према Херцеговини. Била је то оаза мира, четири километра ван пут, али ја сам имао комплекс да од 1941. нисам био борац. Прва прилика указала ми се после Сутјеске, када се ту повукла Пета црногорска бригада Саве Ковачевића. Побегнем у партизане, обишавши сеоске страже у крају који је био оријентисан зеленашки, независно. У штабу комесар Драгиша Ивановић, будући народни херој и председник Шаховског савеза Југославије. И он је био шахиста, десет година старији од мене. Када ме је видео, понудио ми је да будем при штабу, али ја сам хтео у борбену јединицу, у прву чету.

– Ту почиње друго спасавање од мене самог. Прво искуство имао сам на пропланку иза земљаног заклона. Командир тражи добровољца да постави са дуге стране бране гвоздено постоље за тешке митраљезе. Јавим се само ја. У тегет громби капуту пређем, ставим постоље и вратим се назад. У том тренутку један младић подигне главу и истог тренутка га погоди метак који је био намењен мени.

– Доктор Нико је био очајан што сам се стално излагао. Када су га, као најпопуларнијег у народу, поставили за председника ЦАСНО, званичног руководећег органа на слободној територији, издејствује решење да ме извуче са фронта. Одбио сам. Једини сам могао да научим рад нишанских справа на тешком минобацачу, јер сам знао математику и геометрију, па ме именују за водника у одељењу са полутешким оружјем.

– Прође неколико месеци, пошта је ишла споро, и најзад дође нова наредба коју су потписали лично Пеко Дапчевић и Митар Бакић, да морам да се повучем. Било је смешно да шефови целе војне организације интервенишу за мене на дну лествице. Морао сам да се вратим, па ме пошаљу да будем делегат Пете бригаде на омладинском конгресу, после у омладински комитет и позориште.

– Мени се све то није допало. Одем у Окружни комитет и затражим да ме као официра пошаљу на Сремски фронт, што је било полу-самоубиство. На улици ме сретне пуковник Вељко Мићуновић, шеф ОЗНЕ за Црну Гору. Пита ме јесам ли ја Глигорић и каже да га сачекам. За десетак минута се врати и поведе ме да при штабу ОЗНЕ добијем дужност у пратећој чети. Почетком 1945. је прешао у Београд и повео само мене, као јединог пратиоца. Ишли смо војним конвојем до Тиране, а затим чекали два-три дана на руски војни авион и тако сам се вратио у свој град после четири године, захваљујући шаху и доброчинитељима који су ми спасавали живот – испричао нам је Светозар Глигорић, на повратку са гостовања у Јерменији.

Марјан Ковачевић