Борба унутрашњих демона

Педесет трогодишњи Анг Ли, који већ дуже слови као амерички редитељ иако је тајванског порекла (Пингтунг, октобар 1954), може да буде и те како задовољан 2007. годином. Поред већ два Оскара, аутор филмова какви су "Свадбени банкет", "Разум и осећајност", "Ледена олуја", "Притајени тигар, скривени змај" и "Планина Броукбек", својој колекцији врхунских филмских признања, јесенас је на Венецијанском фестивалу прикључио и другог "Златног лава", за најновији филм "Жудња, опрез" за који је недавно освојио и номинацију за "Златни глобус". Шпијунски трилер који говори о кинеском отпору јапанској окупацији 1942. године, али и љубавним интригама, еротици, сексу и страсти, потписан је као америчко-кинеско-тајванско-хонгконшка копродукција (!), ускоро ће на београдском Фесту гледати и београдска публика.

Љуте ли се Ваши земљаци са Тајвана што је филм потписан и као кинески?

То је веома компликован политички проблем и изгледа да се не може лако и једноставно решити. Волео бих да се односи између Кине и Тајвана могу нормализовати, али са тим не желим да оптерећујем своју публику. Важно је да филм говори сам за себе, и да га публика гледа.

Живите већ дуго у Америци, али где и коме културолошки припадате?

У Њујорку имам свој дом, тамо живе моја супруга и деца, али често путујем и у Тајван како бих посећивао мајку, брата и сестру. И на једном и на другом месту осећам се као код куће. Моја званична адреса јесте у Њујорку, али културолошки се тамо још увек осећам као аутсајдер.

Како је дошло до тога да поново снимате у Кини?

Сматрао сам да је сада најбоље време да снимим филм према краткој причи Елин Чанг о којој сам размишљао годинама. Знао сам да је теже снимити један кинески него три америчка филма, зато што локални филмски радници не знају да се служе најновијом холивудском филмском технологијом. Продукцију сам довео из Америке и надам се да су Кинези нешто научили, да ће се њихова филмска индустрија сада брже развијати.

Прича филма "Жудња, опрез" је и део кинеске историје о којем до сада није било много речи на великом платну?

Било је покушаја од стране кинеских редитеља да се баве овом темом, али им није пошло за руком, суочавали су се са забранама. На срећу, имам репутацију, имао сам и средства за снимање оваквог филма.

Тема Вам је блиска?

Врло лична и блиска тема, рискантна за реализацију зато што још увек има живих људи који се сећају тог периода, сећају се како је изгледао Шангај почетком Другог светског рата. Зато сам се посебно посветио глумцима, како би били што веродостојнији као млади револуционари, припадници покрета отпора јапанској окупацији почетком рата.

За главне глумце изабрали сте легендарног Тонија Леунга и дебитанткињу Танг Веи?

Тони Леунг је сан свих редитеља, у историји кинеског филма нисам видео да је неко тако добро одиграо издајника. Он је у филму нешто потпуно друго од онога што је био раније. Танг Веи сам пронашао после дуге и исрцрпљујуће аудиције на којој је она била најбоља за улогу жене која, претварањем и глумом, додирне праву себе. Уз то Танг Веи поседује карактер који ме подсећа на генерацију наших родитеља.

Шта је у причи Вама посебно било привлачно?

С једне стране – патриотизам, који је био најутицајнији део кинеске културе и нешто уз што смо сви одрастали. Све то је стигло из врло патријархалног друштва, а развило се током рата против највећег непријатеља, а то је био Јапан. Друга ствар која ме је фасцинирала била је ауторка приче, Елин Чанг, жена која је одлучила да о тим временима пише из угла женске сексуалности. Наравно, уз употребу фикције јер она је начин да дођемо до истине. Зато читамо књиге, гледамо филмове и позоришне представе, како би безболније дошли до истине.

И Ви сте дошли до истине?

До истине о окрутности и бруталности која говори о томе колико је понижавајућа веза између мушкарца и жене, чак и за време рата. Ауторка књиге је користила ту метафору како би истражила мушко-женске односе као кључну животну преокупацију. Поставља се питање ко кога окупира у тој љубавној вези током рата, ко кога мучи, може ли се до истине доћи само ако узрокујеш нечију бол? У овом филму та тема слама срце, јер је главна јунакиња спремна да изда своју отаџбину када је помислила да се њен партнер заљубио у њу.

У филму постоје и сцене експлицитног секса, незгодно за снимање?

Сцене секса су за мене врхунац глуме, врхунац говора тела, нешто што се не може изговорити већ се само може исказати у телесном контакту. То је кључ филма, главна јунакиња мора да глуми како би задобила поверење свог непријатеља. Она глуми жртву испитивања, а начин на који је он, који мрзи самог себе, гледа, заправо је тражење истине у њеним очима. Многи су ми приговарали тврдећи да је немогуће онако водити љубав, али њихова испреплетеност је у функцији говора тела. Када снимам сцене секса онда наступа и посебна врста психологије. Осећа се нешто у ваздуху и само треба пустити глумце да сами одлуче колико ће далеко отићи. У кинеској традицији и култури не прича се о женској сексуалности, не знамо шта жене добијају од секса. Као Кинезу, то ми је било незгодније да прикажем, него телесну љубав геј каубоја у Америци у филму "Планина Броукбек".

Када би направили паралелу између ова два филма шта бисте ми рекли?

"Планина Броукбек" и "Жудња, опрез" су међусобно различити филмови. "Планина Броукбек", филм у којем се бавим осећањима која нас преплаве када нам неко недостаје, значи рај јер се јунацима догодила неочекивана, али чиста емоција. То је филм пун љубави. "Жудња, опрез" је пакао, јер се морамо спустити у њега како бисмо спознали истину.

Секс је чест покретач радње у Вашим филмовима, али не и једини?

Конфликт између друштвених обавеза и личних слобода, присутан је у свим мојим филмовима. То је конфликт између унутрашњих демона, онога што стварно јеси и онога што би желео да будеш. Што се секса тиче, он може да буде катализатор за љубав и везу. Не мислим да је секс исто што и љубав, али они су врло блиски, то је нешто најинтимније у људском бићу. Такође, они су и веома драматичан и изузетно важан део наших живота. Само размислите о процесу узимања и давања. Немојте мислити да увек инсистирам на сценама секса, мене заправо интересује драма. У овом филму, то је драма везе, основних животињских порива, пожуде. Истовремено ту је и ослобађање илузија, предрасуда, кода понашања. На крају све наводи на помисао да стварност може да буде много сложенија него што претпостављамо или очекујемо.