Када се Јадар сјати на вашар

Ло­зни­ца - У Клуп­ци­ма, при­град­ском на­се­љу Ло­зни­це, пр­о­те­клог ви­кен­да одр­жан је тра­ди­ци­о­нал­ни Ви­дов­дан­ски ва­шар, јед­но од оних на­род­них оку­пља­ња ко­је се не одр­жа­ва са­мо по ка­лен­да­ру, већ и по на­ви­ци. Ва­ша­ри­ште код пи­ја­це, ко­јом упра­вља КЈП „Наш дом”, и ове го­ди­не би­ло је пу­но пр­о­да­ва­ца, ку­па­ца, по­ро­ди­ца са де­цом и на­мер­ни­ка ко­ји на ва­шар до­ђу да не­што па­за­ре, али и да срет­ну по­зна­ни­ке и пр­о­ве­ду дан ме­ђу све­том.

На пр­о­сто­ру пред­ви­ђе­ном за тр­го­ви­ну и уго­сти­тељ­ске са­др­жа­је би­ло је по­ста­вље­но ви­ше од сто­ти­ну те­зги. Пр­о­да­ва­ла се оде­ћа, обу­ћа, алат, школ­ски при­бор, по­кућ­ство, играч­ке, сит­на ро­ба и све оно што се на ва­ша­ри­ма обич­но на­ђе на јед­ном ме­сту. Уз пр­о­дав­це на те­зга­ма би­ли су и уго­сти­те­љи, пе­че­ња­ре, ша­тре са му­зи­ком, пр­о­дав­ци сла­до­ле­да, ко­ки­ца и ше­ћер­не ву­не, док су нај­мла­ђе нај­ви­ше при­ву­кли рин­ги­шпи­ли, то­бо­га­ни и оста­ле спра­ве у за­бав­ним пар­ко­ви­ма.

Ви­дов­дан­ски ва­шар у Клуп­ци­ма ни­је оку­пио са­мо Ја­дра­не. До­ла­зи­ли су и љу­ди из окол­них ме­ста, из Под­ри­ња, Ра­ђе­ви­не, Азбу­ко­ви­це, Ма­чве, али и пре­ко Дри­не. Јед­ни су тра­жи­ли по­вољ­ни­ју ро­бу, дру­ги су до­ве­ли де­цу, а тре­ћи су до­шли да пр­о­ше­та­ју и ви­де шта се ну­ди. Као и ра­ни­јих го­ди­на, ва­шар је био ви­ше од обич­не пи­јач­не пр­о­да­је. На истом ме­сту на­шли су се тр­го­ви­на, за­ба­ва и ста­ри оби­чај да се о пра­зни­ку иза­ђе из ку­ће и бу­де ме­ђу љу­ди­ма.

Ова­ква оку­пља­ња има­ју дуг век у на­род­ном жи­во­ту Ср­би­је. Ва­ша­ри, па­на­ђу­ри, са­бо­ри и збо­ро­ви нај­че­шће су се ве­зи­ва­ли за цр­кве­не пра­зни­ке, ка­да се ма­ње ра­ди­ло у по­љу и ка­да је на­род мо­гао лак­ше да се оку­пи. На њи­ма се не­ка­да пр­о­да­ва­ла сто­ка, на­ба­вља­ла ро­ба за ку­ћу, уго­ва­ра­ли по­сло­ви, тра­жи­ли мај­сто­ри, пре­но­си­ле ве­сти и скла­па­ла по­знан­ства. У мно­гим ме­сти­ма ва­шар је био је­дан од ва­жни­јих да­на у го­ди­ни, јер је спа­јао се­ло и ва­рош, тр­гов­ца и куп­ца, род­би­ну и ком­ши­лук.

И сам на­зив го­во­ри о ду­гом пу­ту ове на­род­не уста­но­ве. Ста­ри­ји на­зив био је па­на­ђур, док је реч ва­шар у наш је­зик до­шла пре­ко ма­ђар­ског и озна­ча­ва­ла па­зар, ме­сто ку­по­ви­не и пр­о­да­је. Вре­ме­ном је ва­шар по­стао мно­го ви­ше од тр­жни­це. Био је при­ли­ка да се по­ка­же но­ва но­шња, да се чу­је сви­рач, ку­пи алат, пр­о­ба ли­ци­дер­ско ср­це, по­гле­да сто­ка, али и да се ви­ди ко је до­шао и с ким је до­шао.

Да­на­шњи ва­ша­ри из­гле­да­ју дру­га­чи­је. Ма­ње је за­на­тли­ја, ли­ци­де­ра, ужа­ра, грн­ча­ра и сто­ча­ра, а ви­ше ин­ду­стриј­ске ро­бе, пла­сти­ке, кон­фек­ци­је и мо­дер­них за­бав­них пар­ко­ва. Ипак, основ­на по­тре­ба ни­је не­ста­ла. На­род се и да­ље оку­пља око пра­зни­ка, ку­пу­је оно што му тре­ба, раз­гле­да оно што му не тре­ба, во­ди де­цу на рин­ги­шпил и ку­ћи се вра­ћа са ке­сом у ру­ци и при­чом ко­га је све срео.

Та­ко је би­ло и у Клуп­ци­ма. По­ред те­зги са гар­де­ро­бом ста­ја­ли су пр­о­дав­ци ала­та и по­кућ­ства, крај пе­че­ња су че­ка­ли ре­до­ви, а ис­пред рин­ги­шпи­ла ро­ди­те­љи ко­ји су на исто ме­сто не­ка­да до­ла­зи­ли као де­ца. Тај ред ства­ри, ко­ји се по­на­вља из го­ди­не у го­ди­ну, нај­бо­ље об­ја­шња­ва за­што Ви­дов­дан­ски ва­шар тра­је.

Ва­ша­ри су се у мно­гим сре­ди­на­ма пр­о­ре­ди­ли или све­ли на обич­ну пи­јач­ну гу­жву. Ло­знич­ки, ме­ђу­тим, још чу­ва не­што од ста­рог па­на­ђу­ра: до­ла­зак са стра­не, пре­пу­ну ули­цу, ро­бу на отво­ре­ном, хра­ну под ша­тром, деч­ју гра­ју и онај ва­шар­ски до­го­вор ко­ји се не за­пи­су­је ниг­де, али се под­ра­зу­ме­ва. Ко је био пр­о­шле го­ди­не, до­ћи ће и ове. А ко је до­вео де­те, ве­ро­ват­но ће јед­ног да­на са њим до­ве­сти и уну­ке.