Припремање линча

Исповест српског предузетника (1)

Пре три године купио сам за 1,8 милиона евра „22. децембар” из Крагујевца на трећој аукцији,јер су претходне две пропале,пошто нико није хтео да купи то предузеће. Само што сам гакупио,сви су ми рекли: „Ти ниси нормалан”.

У тренутку приватизације на списку запослених било је 780 радника. Кад сам ушао у фирму, схватио сам да на посао долази 250 радника, да су 12 година блокирани сви рачуни осим једног преко кога иде плаћање унутар холдинга и да фирма дугује четири милиона евра.

Онда се појавило 450 радних спорова, углавном због плата,јер су зараде касниле и по две године. Тих спорова нигде није било у књиговодству, само дође адвокат из Неготина,има радни спор неког радника из 1999. године, суд пресудио на 20.000динара, судски трошкови 300.000 динара и каже „плати или да се нагодимо”. Ценкамо се ми са адвокатима, али све исплатимо.

Морали смо да подвучемо црту и све исфинансирамо, исплатимо заостале плате и покријемо све радне спорове. Наравно, део новца за то смо обезбедили продајом некретнина, зашта смо добили сагласност Агенције за приватизацију.

То „слагање” фирме коштало је додатних 1,5 милион евра.

Затим организујемо производњу у којој ради 240 људи. Али, она је месечно правила губитак 280.000 евра. Платим Холанђанина да организујепроизводњу, он направи четири линије и почне да притеже организацију. А онда ме зове и каже да радници иду на паузу кад хоће и не прихватају да имају једну паузу. Онда ми се жали да радници шију и причају, да 25 одсто људи не долази на посао, да је линија за производњу сва „озубљена”, да на посао не дође онај који шије дугмиће или онај који отвара рупице. Таман они дођу, онда кројачница не може да ради,јер радници не долазе на посао. Кад их позовемо суботом и недељом да раде како би испоштовали рокове купца, онда радници траже да им се плати прековремени рад.

Тако сам радио три године и направио губитак од два милиона евра.

Пошто су прошли сви рокови које ми је Агенција поставила, кажем „Господо, довиђења, гасим конфекцију”. Агенција више није одговорна ни за шта. Ја сам послодавац и нећу више да правим губитке, 215 људи потписује социјалне уговоре, исплаћујем им 600.000 евра и они одлазе 30. децембра прошле године.

Остао ми је плац од шест хектара, 10.000 квадрата хале и две хиљаде квадрата пословног простора. Нисмо умели да шијемо и зато хоћу да реорганизујем посао и понудим неком од стратешких добављача „Фијата” да заједно радимо. Спреман сам да уложим још четири-пет милиона евра, да нађем стратешког партнера који ће инвестиратијош толико и да покренемо нову производњу која би била кооперација. Тако ће акције ове фирме вредети више и за мене и за мале акционаре. То је, ваљда, интерес малих акционара, а не да фирма прави губитке и да њихове акције вреде мало.

Али, онда се појављује господин Бранко Драгаш који је направио процену да моја фирма вреди 43 милиона евра, земљиште 26 милиона евра, а фабрика 37 милиона евра. После тога је кренуло оно што сада гледате у Крагујевцу – како је ово „класична превара”, „умањена вредност акција”, „лажни социјални програм”, „српска транзиција”и нарученитекстовиу појединим медијима.

Драгаш је прво одржао предавање како је „срушио 358 приватизација у Србији”, а затим је основао удружење малих акционара и њих 1.300 јеплатилочланарину по 1.000 динара. Онда је кренуо у кампању.

Ја сам прво купио 70 одсто капитала фирме, а у међувремену сам откупио још око 10,5 одсто. Сада се вредност акције на Београдској берзи креће око 1.000 динара. Ниједан од малих акционара нема више од 64 акције. Драгаш им каже да њихове акције не вреде 1.000 динара, колика је вредност на Берзи, него 220 евра и да ће свако ко се упише у његово удружење добити 220 евра по акцији. Тако креће лавина. Радници траже да им платим за њихову акцију 200 евра.

Пошто нисам био заинтересован да откупљујем њихове акције, Драгаш их је уз помоћ локалних бунџија довео пред капију предузећа са транспарентима „Милане,лопове” „Уа,приватизација”, „Доле,тајкуни”, „Ми смо гладни”. И једног дана проваљују капију и заузимају просторије. Питам полицију шта да радим, они кажу да пустимо двадесетак малих акционара у трпезарију „да мало ту буду, па ће отићи“. Ми их пустимо, после извесног времена они једно вече избаце чувара и кажу „Фабрика је наша”. Закључају нам компјутере, податке, касу, документацију, књиговодство...

(сутра: Закуцавање на зид)

----------------------------------------------------

Хтео сам да се такмичим

Милан Спасојевић је власник компаније „Triple Jump group”,која запошљава 600 радника. Био је успешан атлетичар, првак Југославије у троскоку, заслужни је грађанин Крагујевца, носилац националног признања за спортске успехе.

– Моји другари из Крагујевца и колеге с Машинског факултета остали су да раде у „Застави”. Ја сам после спорта желео да се такмичим и у бизнису, отишао сам у Београд, па у Москву, вратио се у Београд –каже Спасојевић.