ЕВРОПЕЈЦИ И РУСОПЕЈЦИ

Најјачи лек за ублажавање новогодишњег мамурлука стигао је с њујоршке берзе: барел нафте догурао је до сто америчких долара. Објашњења су различита, али, свакако, суморна: сукоби у свету, пад долара, најава дуге зиме у северној хемисфери... Тај Њујорк ближи је читаоцу него што он мисли да јесте, или је, барем, ближи његовом џепу него што верује да јесте, а једном смо већ научили лекцију с насловом "Ако треба, јешћемо и коријење." Било је то у време санкција, мада су се чули и оптимистичкији тонови о преживљавању. Тако је генерал Живота Панић тврдио да нам је доста парче хлеба и комад јагњетине... У реду, али шта да радимо с нафтом и гасом.

Не бих потезао ове две изјаве (она о корењу припада Бранку Костићу, председнику како-ли-се-зваше државна творевина Срба и Црногораца) да није опет у најави идеја да се због Косова самоизолујемо од доброг дела света и да није актуелна прича о "источном пролазу" у којој се тренутно ишчитава поглавље о продаји НИС-а руском "Гаспрому."

Шира јавност о овом потоњем мало зна, осим да су се министри у влади посвађали. Млађан Динкић је понуду руског монополисте око преузимања већинског дела српског монополисте, на основу првог папира у преговорима, оценио као понижавајућу, али је, чини ми се, остао усамљен у Влади Србије, јер преговори се настављају.

Множи се, као и увек кад нема релевантних информација, уверење да ћемо НИС и тржиште које НИС покрива, продати за шаку сувих шљива, а најгласнији су они којима релевантне информације и нису потребне јер су их одавно заменили идеолошким обрасцем.

У крајњој консеквенци изводе закључак да НИС поклањамо Русима због подршке око статуса Косова. По њима, то истовремено значи да ће српска политика окренути леђа европским интеграцијама, да ћемо остати заробљени у наручју "великог медведа" а да ће Косово и с "Гаспромовом" аквизицијом бити независно.

С друге стране, јавља се аргументација по којој тесно везивање за глобалног нафтног гиганта значи обезбеђивање енергетске сигурности, што је брига целог света, мада нико не гаји илузију да ће нам Руси продавати нафту испод цене на њујоршкој берзи.

Преговори око ове стратешке трансакције још су у току, али сваки је повод у нас добар да се поделимо на Европејце и русопејце, да се око тога завадимо, па и закрвимо ако треба, па мало ко, као да је људима пао мрак на очи, трага за шансом да се Србија унапреди игром на две карте, што је политика којој су склони и они који су много јачи и стабилнији него што смо ми јаки и утемељени.

Као прво, нема оштре границе, ни економске ни политичке, између Европе и Русије. Преко читавог низа економских, политичких и безбедносних аранжмана Русија је више у Европи, него што смо ми у овом тренутку и што ћемо бити, ако буде трезвености, након потписивања споразума о стабилизацији и придруживању Унији, предвиђеног за 28. јануар.

С друге стране, неприродан је и неодржив геополитички положај Србије као острва у европском мору око нас, мора које запљускује обале Србије, гле чуда, са северноисточне стране, оне која је географски ближа Русији него што смо ми.

Кад би било више рационалности домаћа јавност и политичка елита усагласили би се око новог начертанија које би ово што сада изгледа као слабост искористило као предност и укинули оштре поделе око "запада" и "истока" јер је то најбољи начин за "контролу штете" која неминовно настаје на крају изгубљених ратова, а косовски је један од тих.