Куба: промене без тачкица

Куба најављује да ће ова година, пола века од почетка социјалистичке револуције и 17 месеци откако се Фидел Кастро са јавних тргова повукао у болесничке одаје, бити година промена. То би, пре свега, морало да значи укидање тачкица. Неколико година после Кастровог револуционарног тријумфа, група жена је пре четрдесет пет година у граду Карденасу изашла је на улице да лупањем о поклопце и шерпе протестује против празних лонаца. Војска је насилно угушила ову кратку побуну. Данас, после 45 година, на Куби још увек постоји ограничавање потрошње, куповина хране у две валуте. Кубански писац млађе генерације (41) Антонио Хосе Понте, избачен због смелих критика из удружења писаца на острву, пише у мадридском "Паису" како два различита песоа служе држави и додатно осиромашују становништво: држава као једини послодавац плаћа своје раднике у кубанским песоима, а као једини трговац продаје своје производе у јаким песоима.

Разлика између ова два новчића је двадесетчетворострука. Група грађана из Хаване удружена у Латиноамеричку федерацију жена прикупила је пред крај године потписе (10.738 Кубанаца је потписало петицију) за окончавање система са дуплом монетом. За покретање иницијативе промене закона званично је потребно десет хиљада потписа, али једна организација пре пет година била је проскрибована када је са двадесет пет хиљада имена изашла пред Народну скупштину. Посланици су уместо укидања двоструког курса економских реформи и слободе говора изгласали декларацију о привржености социјализму. 

Данас се званично уз подршку са врха власти подстиче критика система и праксе, али се очекује да "транзиција у савременији социјализам" наступи преко конструктивне дискусије у партијским ћелијама, а не преко дисидентских петиција. Латиноамеричка федерација жена, ипак охрабрена новим ветровима на политичкој сцени, стрпљиво чека да прође шездесет дана, колики је законски рок за одговор парламента на њихову иницијативу.

Јоани Санчес, тридесетдвогодишњакиња из Хаване, себе сматра "слободним електроном" на Куби и тврди, парафразирајући наслов романа чешког дисидентског писца Милана Кундере да "живот није негде другде" већ на другачијој Куби. Припада генерацији рођеној седамдесетих и осамдесетих, обележеној ограничењима струје и намирница, организованим пионирским школама, совјетским играчкама и илегалним одласцима са Кубе. Од двадесет колега, са којима је студирала латиноамеричку књижевност, десет их је сада негде у иностранству. Она је решила да на Куби промовише другачију земљу у коју би се многи вратили. 

Као "личну терапију" пре девет месеци отворила је свој блог. Претходно је радила јогу, повлачила се у самоизолацију, ишла на "тај-чи", ништа није помогло. Постепено, њене "вињете о изгубљеним илузијама", фрагменти из кубанске стварности које је качила на блог, повратиле су јој смисао живота. Циљ јој је, како каже, да да мали лични допринос рушењу зидова и стварању нове Кубе. Преобуче се у страну туристкињу и у хотел улази поздрављајући портире на немачком језику, одлази до компјутера са интернетском везом резервисаном само за стране туристе.  Своју причу куца муњевитом брзином зато што сат везе на сајберспејсу кошта колико петнаестодневна плата. У јаким песоима.

Последња вињета описује полицијски претрес оних који покушавају да продају нешто мимо тачкица у званичним бакалницама: "Најлон кесе, чарапе, тоалет папир…" Иако јој је име и слику већ објавила агенција Ројтерс, Јоани није ухапшена… Када би јој припретили затвором, каже, одрекла би се, тешком муком, своје "личне и групне терапије". Само двеста хиљада Кубанаца, или два одсто становника, има приступ интернетској мрежи (најнижи проценат у Латинској Америци). То је привилегија углавном резервисана за академике, високе функционере и научнике.

На свом новогодишњем концерту у Хавани, Пабло Миланес, кубански певач и песник, запалио је публику новим песмама и провокативним стиховима о цензури свакодневног живота. Ни у шта више не верујем онако како сам до јуче веровао, поручује Миланес (60) уз громогласне аплаузе.