Исповест српског предузетника (2)

Питам поново полицију шта да радим, а она каже „Они су у поседу, мораш на суд”. Крећемо на суд и после месец дана добијемо привремену меру по којој групица малих акционара мора да напусти просторије мог предузећа. Дође судски извршитељ, они почну да вичу и „секу вене” и он оде. Други пут, судски извршитељ дође са полицијом, мали акционари се попну на кров и запрете да ће извршити самоубиство. Полиција се повуче.

Затим, Врховни суд одбија жалбу за изузеће и потврђује одлуку првостепеног суда да мали акционари морају да напусте моје предузеће.

Тада су они изгубили мотив за „дежурства” у фабрици, али се онда у једном таблоиду појави текст како је „Спасојевић лопов и да ће сутра бити ухапшен” и ето њима разлога да наставе блокаду фирме.

Полиција, нити ко други, неће да интервенише. А ја стижем на насловне стране таблоида. Четири месеца седе унутра и дају изјаве за медије. Они су мали акционари... то је њихово... „ово је класична превара у приватизацији... фабрика вреди 40 милиона, а Спасојевић је купио за 1,8 милиона евра”.

Њима је обећано да ће добити 20 евра за дежурство у заузетој фабрици. Онај ко дежура три месеца, добиће 1.200 евра, а букачи их „ложе”. „Ко не дође сутра, све се поништава”. И писали су рецке колико су зарадили на дежурству. Они су стварно веровали да ће од неког добити паре за то што су заузели моју фабрику и у њој дежурали. Толико су били убеђени у то да су се задуживали по сто-двеста евра, очекујући да ће добити паре за дежурство. А кад их питам, шта траже у мојој фирми, они кажу да су ту радили 30 година и да је то њихово. На дежурству се „вртело” око 120 малих акционара. Коловође су радници који су стално били на боловању. Они су 12 година професионални штрајкачи и хвале се како су ’97. године „закуцали на зид” тадашњег генералног директора.

У међувремену, видим се са господином Драгашем у „Шехеру”. Каже ми да је био у Њујорку кад је радио процену вредности моје фирме, па можда је нешто и погрешио. Понудио сам му да се нагодимо, ако он каже да фабрика вреди 37 милиона евра – да направимо заједничку фирму. Ја дам то што по његовој процени вреди 37 милиона евра – плац и фабрику, а мали акционари дају све своје акције и Драгаш да буде директор. А да после годину дана све то продамо, да мени дају четири милиона евра колико пише у књиговодству, а да он и конзорцијум узму 33 милиона евра. Ми дамо предлог како да се све то уради, они не умеју да формирају фирму, нити да продају и преговори су пропали.

Питам мале акционаре шта сада хоће, а они кажу „па 200 евра по акцији”. Њима нико неће да каже да не могу ништа да добију, али им се каже да је приватизација била намештена, да ће бити поништена и да ће они поделити паре.

Онда сам одлучио да и ја уђем у своју фабрику на исти начин као и они. Запослио шест момака у стални радни однос и још 30 на одређено време као обезбеђење и они су без оружја ушли унутра и избацили мале акционаре. Јавно мњење се обмањује како су они користили металне шипке. У локалним новинама, блиским једној од владајућих странака, пише између осталог: „Зар нам сада није јасно зашто су многи транзициони победници из Првог висили после Другог светског рата... Спасојевић мора да је стварно глуп ако мисли да ће синови, рођаци, колеге, грађани који живе на ивици и испод ње подржати оно што су плаћеници избацивали раднике из фабрике у којој су провели најбоље део свог живота”. Ствара се атмосфера за линч.

Онда се појављује изасланик Ивице Дачића, министра полиције, с најбољом намером. Због безбедности нешто мора да се уради, јер је било ангажовано много полицајаца. И каже „преговарајте с малим акционарима, јер ово не води добром”. И, сад ми као преговарамо. Али, не знам о чему.

Они траже поделу фирме, хоће да добију нешто од фирме што вреди онолико колико им је неко обећао да вреди. Преговарамо и даље, они кажу да ће предлог поделе фирме дати Драгаш.

Немам ништа против преговора, пристао сам на преговоре да би мали акционари видели колико је бесмислено то што траже. И да поделимо фирму, па они ће опет у њој бити мањински акционари. Поново ће бити разочарани кад схвате да нема никакве исплате „у кешу”, јер они сада очекују исплату, они би да нешто продају и за то добију неке паре. 

Чини ми се да некоме одговара да у Крагујевцу буду немири, али није моје да о томе причам.

Сада имам судску пресуду да је фирма моја. Агенција за приватизацију каже да је приватизација била чиста. Министар Расим Љајић каже да је и социјални програм чист. Врховни суд је пресудио у моју корист. Четири министарства кажу да је све чисто. Али ја и даље не могу да радим. А полиција не може да ми чува имовину, јер каже „кад би то радила свуда где има проблема, у Србији би избио грађански рат”.

И сад сам ја неки привредник. Па, 4,5 милиона евра, колико сам уложио у „Трговину 22”, могао сам да крцкам 15 година по 300.000 евра и да ме баш брига. 

Коме сад да се жалим? Кажу, само Дачићу.

А начелник полиције у Крагујевцу ми саветује да „морамо да будемо мудри”.