„Мрачан” повратак у Сарајево

Од нашег дописника
Сарајево – Један од многобројних примера који доказује да Срби нису добродошли у Сарајево и да у овом граду, ма колико то негирали тамошњи званичници, сва могућа права имају само Бошњаци, јесте и „случај“ повратнице Миланке Ковачевић. Она се пре седам година вратила у своју кућу у Касиндолској улици на Илиџи, коју је направила 1990. године, у којој је живела током рата, односно све до потписивања Дејтонског мировног споразума када је, заједно са још 120.000 Срба, напустила Сарајево и отишла у избеглиштво.

„Седам година живим у мраку, јер ми не дају да прикључим струју. Обраћала сам се на све могуће адресе и куцала на многа „одговорна врата”, али то је било безуспешно. Сваки пут добијала сам један те исти одговор, 'не можете добити струју зато што кућа није легализована', што јесте тачно, али је исто тако тачно да је без грађевинске дозволе од Илиџе до Неђарића нелегално изграђено на десетине кућа и њиховим власницима није ускраћено право да прикључе струју”, прича Ковачевићева и тврди да су све те куће накнадно легализоване.

Тешко је, додаје она живети у мраку, „у неко доба ноћи кад сам болесна морам да ложим ватру да бих скувала чај“. На њене патње комшије, све су, наравно, Бошњаци, и не осврћу се, напротив – поједини је провоцирају на разне начине због чега је, вели, „у неколико наврата морала да затражи и заштиту полиције“.

На кући Ковачевићеве, која је обновљена донаторским средствима, постоји сат за струју, у свим просторијама су заврнуте и сијалице, има она и новац за прикључење електричне енергије који је, каже, „обезбедила захваљујући начелнику Илиџе Амиру Ћенановићу и добрим људима из Кантоналног министарства за социјална питања“, али јој то ништа не помаже, јер је „самовоља појединаца у 'Електропривреди' јача и од њене упорности и од свих закона“.

„Безброј пута сам покушавала да предам захтев за прикључење и сваки пут су ме одбили, у последње време ми штавише и не дозвољавају да уђем у њихове просторије. Само мени се оспорава и право на статус нелегалног корисника електричне енергије, кажу то је укинуто, иако се лако може проверити да то право користи на хиљаде грађана Сарајева”, жали се Миланка која у неосветљеној кући живи сама и капију на дворишту закључава још пре сумрака. Напомиње да то не ради што се плаши, него зато што мора рано одлазити на спавање, јер јој је „додијало да седи уз свећу“.

Директор за људска права Демократске иницијативе сарајевских Срба Душан Шеховац сматра да би сарајевске власти требало да се стиде због „случаја“ Ковачевићеве, поготово „они којима су пуна уста мултиетничности, толеранције, суживота и поштовања другог и другачијег“. Апсурдно је, каже он, „позивати Србе да се врате у град у којем се једној Српкињи не дозвољава да у 21. веку има електричну енергију“ и у којем се „закони строго примењују само кад су Срби у питању, а истовремено крше у случају хиљада Бошњака“.

Помоћник начелника сарајевске општине Илиџа Сејда Топаловић потврдила је „Политици“ да је „грађевинска дозвола основи разлог због којег Ковачевићева живи без струје“, те да је „нелегално прикључење укинуто“. Према њеним речима, процес легализације бесправно изграђених објеката је у току, а када ће бити завршен и колико то појединачно кошта она није могла да прецизира, каже, „износи се стално мењају“.

Они који више памте знају да је у Сарајеву бесправна изградња „цветала“ и пре рата, а у последњих неколико година поготово. У само предвечерје ратних сукоба у сарајевском насељу Пофалићи, где је живело много Срба, такорећи преко ноћи бесправно је изграђено на стотине бошњачких кућа и све су легално добиле струју. У овом насељу данас нема кућа без електричне енергије, али нема ни Срба.