Сицилијанска епопеја

Венеција, Лидо – Бариа је старински звук, магични шарм, кључ – једина стварчица која може да отвори груди у којима је смисао мог најличнијег филма дубоко скривен. Али, Бариа је и име малог сицилијанског села, у којем се живот врти дуж главне улице. Све у свему, ради се о неких стотинак метара, али ако њима годинама пролазиш горе-доле, можеш да научиш ствари које не би научио нигде друго на свету, каже славни сицилијански редитељ Ђузепе Торнаторе, тумачећи суштину свог најновијег филма с којим је бурно и свечано отворен 66. Венецијански филмски фестивал.

Реч је о правом историјском спектаклу у којем је обухваћен период од 1930. до 1980. године, о забавном и помало утопијском филму, меланхоличној причи о великим љубавима – према Сицилији, породици, жени и комунизму.

Ова сицилијанска епопеја, чињеница је, јесте најличнији Торнатореов филм, али је и најскупљи. У њега је уложено више од 30 милиона евра. И свака се потрошена пара на великом платну јасно види, у сваком детаљу. Примера ради, у филму има статиста колико у „Неретви” и „Сутјесци” заједно, доминирају бриљантно изрежиране масовне сцене, а све промене у полувековном периоду историје једног места и његових становника, сценографија и костими прате у корак. Звуци жамора и вике темпераментних Сицилијанаца мешају се са буком свакодневице и тренутних дешавања, у шта се до савршенства уклапа и музика коју је за „Барију” компоновао легендарни Енио Мориконе.

С друге стране, Торнаторе и даље не одустаје од својих главних ауторских адута – префињеног осећаја за лепоту кадра, за меланхоличност, интиму и заокруженост ликова, због чега су својевремено његови филмови попут „Ћинема Парадиза” (Оскар за најбољи страни филм), „Свима добро”, „Чиста формалност”, „Творац звезда” или „Малена”, имали тако добар успех и код светске критике и публике. За разлику од претходних филмова у којима је сарађивао са глумачким звездама као што су Филип Ноаре, Марчело Мастројани, Мишел Морган, Жерар Депардије, Роман Полански, Серђо Кастелито, Бен Газара, Тим Рот и Моника Белучи, Торнаторе за „Барију” бира непознате сицилијанске глумце (главни лик тумачи изврсни Франческо Скана), али тиме постиже на аутентичности приче, језика и акцента. Торнатореови миљеници попут Монике Белучи или Микела Плачида, овог пута буквално „протрче” кроз кадар (минијатуре од неколико секунди) и више су у функцији повремених ауторових омажа сопственим филмовима.

Торнаторе, који је и сценариста овог позамашног филмског дела, прецизно тка легенду препуну хероја. Стрпљиво и детаљно прати три генерације једне сицилијанске породице– од Ћика, преко његовог сина Пепина до унука Пјетра. Кроз одрастање, интиму и сазревање ових ликова и њихових породица у позадини, филм издиже љубав, снове и стварност заједнице, пратећи све круцијалне друштвено-политичке промене од доласка фашизма, Другог светског рата, успона комунистичког покрета али и сицилијанске мафије. Филм обилује супротстављеним односима јунака, што је плодно тло и за драмске обрте али и за магични хумор, али је доминантна тачка прелома око које се све врти ипак чињеница да је Пепино страсни, поштени комуниста који такав остаје до краја, без обзира на све промене које се на свим плановима око њега дешавају.

Тако дођосмо и до тога да је „Бариа” и Торнатореов полуаутобиографски филм (Пепино је најсличнији његовом оцу, а и редитељ је осведочени италијански левичар). Траје чак два сата и 40 минута, али то време протекне за трен, јер је филм динамичан, животан и живахан. Носи са собом лепоту, враћа наду да класичном филму није одзвонило. Уједно, носи и племениту емоцију, има терапеутско дејство и исцелитељски карактер. Ефектан почетак маратонског фестивала и јак адут италијанске кинематографије у трци за „Златног лава”.

--------------------------------------------------------

Марија Грација – домаћица вечери

Штрајкачку поворку незадовољних синдикалних активиста, полицијски кордони зауставили су још код хотела Де Бен, тако да је свечано отварање фестивала протекло неометано, уз сву очекивану помпу и гламур и уз италијанску диву Марију Грацију Кучиноту у улози домаћице церемоније. На свечаној вечери организованој на плажи хотела Ексцелзиор, у којем је својевремено и основан фестивал, прву здравицу одржао је председник жирија Анг Ли.

Фестивалски простор на Лиду, иначе, више не личи на себе. Украсне ограде око Палате Гранде и Казина, дуж улице Лунго маре, успешно крију велико градилиште из којег ће до 2012. године нићи нова фестивалска палата, у облику који неодољиво подсећа на насуканог џиновског кита. На сам помен овог архитектонског чуда, Италијани углавном мрште чело и мрмљају нешто на рачун Берлусконија... Испред Казина никла је још једна помоћна монтажна дворана (Перла 2), коју фестивалски извештачи већ у шали називају касарном.