Tим за будућност

На Европском првенству у Пољској представљаће нас изузетно млад, полетан, агресиван и талентован тим. Селектор Душан Ивковић дао је предност крилном центру Милану Мачвану у односу на Зорана Ерцега који има завидан репрезентативни стаж, као и младој гарди на бековској позицији , где је гледајући досадашњу Ивковићеву праксу Душан Кецман већ био „виђен” као сигуран путник.

Иако ће наш тим бити најмлађи на шампионату (просек 22,4 године), не треба сумњати да је искусни стручњак направио одличан баланс линија у односу на квалитет и да ће многи недостаци, који су евидентни, бити неутралисани начином игре који је Ивковић успео да „истера”, по не малу цену. Укуси тренера и кошаркашке јавности су различити. Многима је било чудно што је већ у првом кругу отпао Иван Раденовић коме је екстра квалитет што може да покрије чак три позиције или Бобан Марјановић о ком је селектор говорио у суперлативу. Шта тек рећи за Ерцега и Кецмана, за које би мало ко ставио „кинту” да неће видети Пољску. Евидентно, кроз Ивковићево сито прошли су најбржи, најскочнији и они са највише енергије.

Милан Мачван је готово на свим такмичењима у млађим репрезентативним селекцијама био најкориснији играч, па није изненађење што је „изгурао” Ерцега. Поред жеље и залагања, показао је и већи квалитет у одбрамбеној формацији као и богатији нападачки репертоар. Освежење у бековску конкуренцију унели су Бјелица и Паунић, а Радуљица је показао у припремним утакмицама да није случајно добио предност у односу на Марјановића. Сва четворица „студената” су изузетно физички спремни, као и читав тим, способни да и тактички одраде посао на потребном нивоу.

Сада је апсолутно јасно да имамо 12 играча који ће се „наиграти” у Пољској. То захтева систем игре која се заснива на агресивној одбрани, пресингу са удвајањем и притиском на лопту. Наравно, вежбане су и „зонске” варијанте, али Ивковић ће ову врсту одбране користити у изузетним ситуацијама.

(/slika2)На први поглед највише је „клизаво” спољним позицијама, где је Тепић једини играч који прави разлику. Племјекери Марковић, Поповић и Теодосић су потпуно различитог кошаркашког сензибилитета. Прва двојица су јачи дефанзивци, резервисанији у нападу а код трећег је обрнут случај.

Трипковић је прва опција на „двојци”, али бескомпромисношћу млади Паунић је у кратком року успео да се наметне и остаје само питање да ли ће то демонстрирати и на великој сцени. Тепић је после испадања из комбинације Луке Богдановића због повреде дефинитивно прекомандован на „тројку”, а млади Бјелица је (посебно у дефанзиви) показао велики потенцијал на најосетљивијем месту у тиму. Као и Мачван скинуо пар килограма вишка, што му је помогло да игра на вишем нивоу.

Припремне утакмице показале су да је мало ситуација за отворен шут, што би могло да представља проблем, па је Ивковић тежиште игре пренео у рекет где је концентрисан највећи квалитет. Крстић и Перовић уз Радуљицу , показали су у контролним утакмицама завидну форму, али највећи притисак ће трпети Новица Величковић на „четворци”, јер поред дефанзивне има и веома важну нападачку улогу у тиму.

Иако није било прилике да на делу видимо нашу репрезентацију (сви мечеви играни у иностранству или иза затворених врата), тако да је мало аргумената за озбиљнију анализу, један детаљ заслужује пажњу.

Готово је неприметна разлика у игри при ротирању играча по позицијама, тако да не постоји „синдром клупе”. Одржава се висок ритам, што може да буде квалитет више овог тима. У сваком случају, кошаркашка јавност у очекивањима не би требало да иде даље од примарног циља, пласмана на Светско првенство у Турској наредне године. Пут до четвртфинала и минимум шесте позиције (ако Турске буде у том друштву, на СП води и седмо место) биће изузетно тежак и непредвидљив. Све преко тога, заслужиће вредност подвига.