ПАВЛЕ НИКОЛИЋ

Ако је суштина Петог октобра 2000. године била у радикалном, револуционарном преокрету, онда је логично и апсолутно нужно било да збацивањем Милошевића са власти буде суспендован и његов нелегитимни Устав који је био темељ његове цезаристичке, личне власти и ауторитарног режима, као и да се одмах приступи доношењу новог устава од стране уставотворне скупштине, што сам јавно предлагао још средином децембра 2000. То није учињено јер је превладала идеја неког лажног легализма чије се право значење тек касније разоткрило, па је Србија наставила да живи под тим уставом. Тако је очуван и дотадашњи механизам власти са бројним његовим кадровима (чак и данас!) и то на високим државним функцијама. Уставноправно гледано, то значи да није извршен прекид континуитета с Милошевићевим режимом, што је погубна историјска грешка.

Неспорно је да је доношење новог устава, макар и са овим недопустивим шестогодишњим закашњењем, императив, мада није разумљиво нити оправдано нагло убрзање процеса његове израде и усвајања што је, нажалост, изазвало непоправљиве негативне последице. Званично објашњење да је неопходно унети одредбу о Косову и Метохији као саставном делу Србије у преамбулу устава а то у циљу, како је званично речено, одбране Косова и Метохије и путем унутрашњег права, уопште није убедљиво и валидно, јер и постојећи Устав, који је одржан у важности вољом нове демократске власти, садржи тај став, а имајући у виду понашање одређених међународних фактора треба сумњати у ефикасност и жељене ефекте те одредбе. При томе, израз употребљен у преамбули "суштинска" аутономија ништа не значи. То није правни термин нити у науци уставног права представља неку правну категорију. Осим тога, он је у неразумљивом односу са ранијим слоганом – "више од аутономије, мање од независности".

Одлука да устав донесе Народна скупштина конституисана на основу Милошевићевог Устава и путем ревизионог поступка предвиђеног тим Уставом представља кардиналну грешку. Правно посматрано, то значи потврду настављања уставног континуитета са срушеним Милошевићевим режимом. Једино исправно решење је опредељење да устав донесе посебно изабрана уставотворна скупштина која би, располажући оригинерним (изворним) а не деривативним овлашћењима уставотворне власти, а у складу са ставом науке уставног права, самостално прописала поступак доношења устава. На овај начин, макар и са оволиким закашњењем, био би извршен прекид континуитета са некадашњим режимом.

Изгласавању предлога устава у Народној скупштини није претходила расправа међу посланицима (до последње вечери они нису видели текст предлога), већ се до коначног предлога дошло искључиво договором лидера четири парламентарне странке. Штуро извештавање јавности о процесу израде текста предлога и тајновитост која је пратила тај процес, као и претходно поменута недопустива мањкавост, у потпуном су нескладу с демократском процедуром израде и усвајања устава. У вези с тим, изостављање јавне расправе, а у нашим данашњим условима, учинило је овај поступак крајње недемократским.

Према томе, у закључку бих рекао да ће у историји уставности Србије овај устав, без обзира на то што је у садржинском смислу, упркос неким својим мањкавостима и неодговарајућим решењима, бољи текст од злосрећног Милошевићевог Устава, остати записан као устав који је наставио и потврдио континуитет са бившим Милошевићевим режимом. Његово евентуално кратко трајање или будуће промене неће ублажити, поготово отклонити, ово његово обележје.

 Професор Универзитета и почасни председник Међународног удружења за уставно право