PAVLE NIKOLIĆ

Ako je suština Petog oktobra 2000. godine bila u radikalnom, revolucionarnom preokretu, onda je logično i apsolutno nužno bilo da zbacivanjem Miloševića sa vlasti bude suspendovan i njegov nelegitimni Ustav koji je bio temelj njegove cezarističke, lične vlasti i autoritarnog režima, kao i da se odmah pristupi donošenju novog ustava od strane ustavotvorne skupštine, što sam javno predlagao još sredinom decembra 2000. To nije učinjeno jer je prevladala ideja nekog lažnog legalizma čije se pravo značenje tek kasnije razotkrilo, pa je Srbija nastavila da živi pod tim ustavom. Tako je očuvan i dotadašnji mehanizam vlasti sa brojnim njegovim kadrovima (čak i danas!) i to na visokim državnim funkcijama. Ustavnopravno gledano, to znači da nije izvršen prekid kontinuiteta s Miloševićevim režimom, što je pogubna istorijska greška.

Nesporno je da je donošenje novog ustava, makar i sa ovim nedopustivim šestogodišnjim zakašnjenjem, imperativ, mada nije razumljivo niti opravdano naglo ubrzanje procesa njegove izrade i usvajanja što je, nažalost, izazvalo nepopravljive negativne posledice. Zvanično objašnjenje da je neophodno uneti odredbu o Kosovu i Metohiji kao sastavnom delu Srbije u preambulu ustava a to u cilju, kako je zvanično rečeno, odbrane Kosova i Metohije i putem unutrašnjeg prava, uopšte nije ubedljivo i validno, jer i postojeći Ustav, koji je održan u važnosti voljom nove demokratske vlasti, sadrži taj stav, a imajući u vidu ponašanje određenih međunarodnih faktora treba sumnjati u efikasnost i željene efekte te odredbe. Pri tome, izraz upotrebljen u preambuli "suštinska" autonomija ništa ne znači. To nije pravni termin niti u nauci ustavnog prava predstavlja neku pravnu kategoriju. Osim toga, on je u nerazumljivom odnosu sa ranijim sloganom – "više od autonomije, manje od nezavisnosti".

Odluka da ustav donese Narodna skupština konstituisana na osnovu Miloševićevog Ustava i putem revizionog postupka predviđenog tim Ustavom predstavlja kardinalnu grešku. Pravno posmatrano, to znači potvrdu nastavljanja ustavnog kontinuiteta sa srušenim Miloševićevim režimom. Jedino ispravno rešenje je opredeljenje da ustav donese posebno izabrana ustavotvorna skupština koja bi, raspolažući originernim (izvornim) a ne derivativnim ovlašćenjima ustavotvorne vlasti, a u skladu sa stavom nauke ustavnog prava, samostalno propisala postupak donošenja ustava. Na ovaj način, makar i sa ovolikim zakašnjenjem, bio bi izvršen prekid kontinuiteta sa nekadašnjim režimom.

Izglasavanju predloga ustava u Narodnoj skupštini nije prethodila rasprava među poslanicima (do poslednje večeri oni nisu videli tekst predloga), već se do konačnog predloga došlo isključivo dogovorom lidera četiri parlamentarne stranke. Šturo izveštavanje javnosti o procesu izrade teksta predloga i tajnovitost koja je pratila taj proces, kao i prethodno pomenuta nedopustiva manjkavost, u potpunom su neskladu s demokratskom procedurom izrade i usvajanja ustava. U vezi s tim, izostavljanje javne rasprave, a u našim današnjim uslovima, učinilo je ovaj postupak krajnje nedemokratskim.

Prema tome, u zaključku bih rekao da će u istoriji ustavnosti Srbije ovaj ustav, bez obzira na to što je u sadržinskom smislu, uprkos nekim svojim manjkavostima i neodgovarajućim rešenjima, bolji tekst od zlosrećnog Miloševićevog Ustava, ostati zapisan kao ustav koji je nastavio i potvrdio kontinuitet sa bivšim Miloševićevim režimom. Njegovo eventualno kratko trajanje ili buduće promene neće ublažiti, pogotovo otkloniti, ovo njegovo obeležje.

 Profesor Univerziteta i počasni predsednik Međunarodnog udruženja za ustavno pravo