Аргумент против независности

Косовски марш ка независности се убрзава, а вође косовских Албанаца Хашим Тачи и Агим Чеку прете да би сваког тренутка могли да прогласе независност. Нема сумње да ће Србија то одбацити, уз подршку Путинове Русије.
Изгледа да већи део света сматра да је Србија крива због улоге коју је играла у балканским ратовима деведесетих година и да би се са тим прича завршила. Али ни становиште Србије није без вредности, а многе друге земље које имају територијално концентрисане националне мањине имају разлога да стрепе од преседана који би можда настао признавањем независног Косова.
Као прво, Косово је историјско срце и верска душа Србије. О томе сведоче на стотине српских православних цркава, манастира и светих места на Косову.

Осим тога, демографска трансформација Косова последњих сто година, када су Албанци бројно престигли локално српско становништво, делимично је последица доласка Албанаца из Албаније – деценијама политички и економски "изгубљеног случаја" захваљујући херметичном комунизму Енвера Хоџе. Истовремено, велики број Срба је напустио Косово пре и после интервенције НАТО-а 1999, било да су побегли од албанског насиља било да су кренули за бољим условима у матичној Србији.

Право које Србија полаже на Косово далеко је јаче од руских претензија према Чеченији, кинеских према Синђангу, индијских према Кашмиру (што Пакистан и даље оспорава) и филипинских према острву Минданао. Све су ово провинције са већинским муслиманским становништвом које су део веће немуслиманске државе.

Но, Русија, Кина и Индија су велике земље и неће толерисати било какво отцепљење својих територија. Зато и нема озбиљних међународних покушаја да се на то присиле. Филипини су практично изгубили контролу над Минданаом, баш као што је Србија изгубила контролу над Косовом, а опет нико није признао једнострано проглашену независност Минданаоа. Зашто онда прихватити косовско проглашење?

Нису само Русија, Кина и Индија земље које се противе независном Косову. Против је и Нигерија, са већинским муслиманским становништвом, која и даље обухвата Бијафру, где је шездесетих година беснео крвави рат против католичког племена Ибо. Муслиманска Индонезија је изгубила католички Источни Тимор кроз политичку интервенцију Запада, али је њено право на ову територију било слабашно с обзиром да ју је заузела само неколико деценија раније.

Општа подршка независности Косова не постоји ни у Европи, где Каталонија и Баскија теже да се отцепе од Шпаније, неки у Фландрији прижељкују распад Белгије, а владајућа Шкотска национална партија би волела да се Шкотска једног дана одвоји од Британије.

Обични Срби виде да постоје очигледни двоструки стандарди међународне заједнице. Територијални интегритет и суверенитет Хрватске и Босне наметнут је током деведесетих без обзира што су Срби у Хрватској прогласили "Републику Крајину", а ови у Босни "Републику Српску". Зашто Косово има другачији третман?

Данас у Србији живи приближно 700.000 српских избеглица из Хрватске и Босне који не могу или не желе да се врате својим кућама, рачунајући ту и практично све Србе из Хрватске, осим оних који су прешли у католичанство да би постали Хрвати. Истина је да Србија тренутно има највећу избегличку популацију у Европи. Ако Косово добије независност, тај број ће нагло порасти, с обзиром на вероватан егзодус преосталих Срба уколико се њихова територијална упоришта – посебно на северу око Митровице – не припоје Србији.

Шире гледано, дозвола за независно Косово биће доказ да се насилни сецесионизам исплати. У том случају, свет би требало да се припреми да ће се косовска "стратегија" примењивати на другим местима. Прво, маскирани етнички сецесионисти нападају цивиле и полицију. Не знајући где се крије непријатељ, снаге безбедности узвраћају насумице. Кршење људских права изазива протесте и осуде у целом свету, а следи интервенција и окупација иностране војне силе. У коначном расплету, држава губи контролу над својом покрајином, а сецесионисти проглашавају независност.

Мора се избећи да Косово постане овакав преседан како би се осигурала стабилност не само на Балкану него у свим осталим земљама које имају незадовољне мањине. Територијални интегритет и суверенитет Србије морају се чувати у складу са Повељом Уједињених нација, Хелсиншким споразумом из 1975. којим су гарантоване границе Европе и Резолуцијом УН 1244 из 1999, која гарантује постојеће границе Србије.

Било је довољно разарања и масовног страдања у бившој Југославији. Очување националног интегритета је универзални принцип мира који не би требало да заобиђе Србију.

Раџу Томас

Почасни професор Универзитета Маркет и бивши Фулбрајтов професор на Универзитету у Београду (2004. и 2005) и на Универзитету у Болоњи (2007). Овај коментар објављен је у неколико светских новина.