Глумци су стигли, сире

Седела је, пре неколико година, група младих и већ афирмисаних европских филмских аутора на филмском фестивалу негде у некаквој шкотској недођији, међу њима и наш угледни редитељ и сценариста који ми је и испричао ову поучну причу и, од дуга времена, распредала филмске приче о најбољима, најоригиналнијима, најбогатијима, показујући своје знање из историје покретних слика, покадшто убацујући себе, свој таленат и генијалност у причу... Негде, отприлике трећег дана, када су се већ заморили, примети неко да у друштву седи проседи господин који их помно слуша, али се не укључује у дискусију, те га неко, куртоазно, упита шта он ради. „Писао сам нека сценарија и снимао неке филмове”, одговори. „Ваше име је...?”, такође куртоазно запиташе јуноше. „Пол Шредер” одговори проседи човек спреман да настави да их слуша.

Прича није апокрифна и још једном показује познату поделу на оне испред и иза камере. Сценаристу који је потписао Последње Христово искушење, Разјареног бика, Америчког жигола или, коначно, легендарног Таксисту, његове млађе колеге, ето, нису препознале (што им, наравно, не служи на част). У контексту ове теме, намеће се, међутим, логично питање – да ли би се тако нешто десило да су за истим столом у нареченој шкотској вукојебини седели, рецимо, Роберт де Ниро или Ричард Гир, да поменем само двојицу од многих који су глумили оно што је Пол Шредер написао. Тешко.

Ако, дакле, и професионалци сметну с ума лик такве величине као што је Пол Шредер, шта тек преостаје „простом плебсу”, публици, која долази на фестивале па и на овај поменути у шкотском градићу чија је аеродромска зграда, у ствари, обична склепана барака. Зато, као што „нема кина без мрака” тако нема ни фестивала, тј. фестивалског гламура без глумаца. И то искусни организатори многобројних филмских фешти по васколиком свету добро знају те се из „петних жила” труде да обезбеде велика имена светског глумишта, да их на било који начин укључе у своје манифестације – као протагонисте које ће представити после пројекције филма, као добитнике специјалних признања за животно и остала дела, као чланове жирија или неких других фестивалских тела... Важно је само да буду на фестивалу, да их камере овековече и публика еуфорично поздрави на црвеном, или већ какве боје, тепиху.

Парадигматични примери су Сарајево филм фестивал и београдски Фест. Од када је покренут у неким несретнијим временима од ових, користећи управо ту чињеницу за позиционирање на светској фестивалској мапи, Сарајево филм фестивал је увек успевао да на тепих испред позоришта доведе бар по две глумачке мега звезде, од давног доласка Жерара Депардјеа до овогодишње посете Микија Рурка и његовог егзалтираног одушевљења јагњетином, сарајевским ћевапима и туфахијама. Све то, из минута у минут, помно бележе медији, а публика хрли на многобројне фестивалске пројекције. Иако је неспорна чињеница да је фестивал у Сарајеву најрецентнија филмска манифестација у региону са озбиљно осмишљеним и реализованим многобројним програмима, гламур и велику медијску помпу му доносе управо престижна глумачка имена.

По великим глумачким именима која су походила Београд раних седамдесетих година прошлог века остаће упамћени и први Фестови. Уз све објективне и субјективне чиниоце које су наш највећи и најпрестижнији фестивал доводиле у видљиве кризе, изостанак великих глумачких имена на Кнез Михајловој улици допринео је многобројним негативним вивисекцирањима Феста у последње две деценије.

Примера, дакако, има још. Фестивал филмског сценарија у Врњачкој Бањи, за који сам и сам годинама везан, својевремено је дефинисан као „радни фестивал” у оквиру кога се сериозно промишља о филму на симпозијуму, летњој школи филмске драматургије, округлим столовима критике... Нема црвених и осталих боја тепиха, ватромета, ивента (како се то сада каже), нема много глумаца јер, рећи ће они, то је, ипак, фестивал сценариста, „шта ћемо ми ту”... И, самим тим, нема много гламура. Но, чим, као ове године, глумци, заједно са својим сценаристима и филмовима, похрле у Врњце, ето и више публике на Амфитеатру, ето више зујања камера и шкљоцања фотоапарата, ето наоштрених новинарских пера, ето више гостију у кафићима где Петар Краљ, Драган Николић, Бане Трифуновић или Гордан Кичић испијају пића... И, ето већ догађаја који се уклапа у етимологију речи фестивал.

Град Ниш („лош дан”, што би рекао Бреговић) друга је прича. Тамо глумци имају свој фестивал, своје Филмске сусрете, тамо су домороци. Град навикао на њих, они се сродили са њим. Узајамна љубав траје више од четири деценије, колико им градоначелници предају кључеве Ниша да они „газдују” њиме. Као чланови Савета, жирија, уметнички директори, лауреати или, једноставно, као људи који имају своје ћоше на неком шанку. (За детаље питати Петра Божовића). И, ваљда управо зато, иако су сви ту, иако добијају заслужене аплаузе на Тврђави после пројекција својих филмова, у Нишу је све мање клинаца наоружаних блоковима оловкама и фотоапаратима (или мобилним телефонима) који јуре аутограме и прилику да буду овековечени са неком великом звездом домаћег глумишта. Биће, а не знам да ли је то добро, да глумци и нису неко велико чудо у Нишу. Свеједно, без њих не би било Филмских сусрета а, с друге стране, тешко да би „извођачи глумачких радова” нашли боље, гостољубивије и искреније домаћине од Нишлија.

И баш ту, на потезу од Амбасадора до Тврђаве, упутно је, можда, присетити се несретног Едисона који је, с почетка 20. века у пионирским данима кинематографије, иако је имао на својој страни Труст, законе, патенте, биоскопе и велики део америчке филмске производње, изгубио рат од независних продуцената, који нису имали готово ништа, али су схватили да глумац мора да буде у првом плану. Тако је настао стар систем. Потом и Холивуд, а нешто мало касније, и амебе...

Сасвим супротан случај, од ове нишке „навикнутости на глумце”, догодио се потписнику ових редова недавно, док је жирирао на филмском фестивалу у једној бившој републици СФРЈ. Мали гранични град, без много догађаја, те је међународни фестивал документарног филма привукао велику позорност. Крећем, од хотела ка фестивалској дворани на отварање и, због забране пушења у затвореним просторијама, палим цигарету. И, сасвим инцидентно, на улици ми се прикључује елегантна госпођа, такође са цигаретом у руци, и питањем: „Је л’ и код вас овако малтретирају пушаче?” Мудро ћутим, знам да ће ме говор одати. Шетамо, госпођа прича, распитује се шта сада радим, да ли много путујем, какав је Том Круз приватно... Одлучим, напокон, да распршим госпођину илузију да сам то што нисам, познати и популарни глумац, те на чистом моравском дијалекту узвратим: „Код нас се још пуши слободно”. И, ту је био крај моје краткотрајне популарности. Елегантна госпођа се, рекао бих разочарана, вратила свом друштву, а ја сам се, искусно, определио за мастику. И свету тишину анонимности.