Са стилом и ставом

Област Пинцгау, у аустријској држави Салцбург. У срцу Алпа лежи сунчана долина Салах, а у њој градић Салфелден. Ливаде прошаране шумом, мало „црно” језеро Рицензе и неколико стотина кућа. И џез. На једном од пропланака, група ентузијаста прогласила је 1978. године првих „три дана џеза”. Имали су дуге косе, шарене ешарпе и шаторе. Били су радознали и заљубљени – опчињени сном да топе глечере најврелијим тоновима на свету. Фестивал је два пута нестајао и дизао се из пепела још јачи, да би дочекао 30. издање као једна од најузбудљивијих манифестација савременог џеза у свету – Jazzfestival Saalfelden.

Хипи године сада украшавају зидове уметничке куће Nexus, која је поприште поподневних „Кратких резова” и „последња шанса” у касним ноћним сатима. На црно-белим фотографијама откривамо срећна лица мештана и њихове угледне госте. За последње ускрснуће фестивала (2006) који данас продуцира Туристичка организација Салфелден, заслужне су бројне политичке и културне институције, као и низ комерцијалних спонзора. Ново време донело је кључну промену – под шаторима се сада организују бесплатни програми лакшег садржаја, а на тераси Конгресног центра у Салфелдену (где се данас одвија главни програм) појавили су се први јапији са ризлингом или коктелима у рукама. Унутра је и даље једнако врело – чак девет од 15 програма представља „светску” или „европску” премијеру, што је више него довољан мамац за џез заљубљенике, новинаре, продуценте и промотере из целог света да походе Алпе последњег викенда у августу. У паузама се дискутује о музици. Инспирисани смо храброшћу уметника који бирају неистражене путеве уместо рециклирања провереног. Џез није стил, већ став – подсећају организатори.

Фестивал је отворен на „Кратким резовима”, „Истинитом причом о Мартину Бехаиму”, француског квартета Zakarya. Питке боје клецмера укрштене дискретно са џезом и роком заменили су сирови индустријски звуци гитарског чаробњака Елиота Шарпа, са триом Carbon (Зина Паркинс – електрична харфа, Боби Превит – бубњеви). Задата тема је „Transmigration at the Solar Max” – бука и бес уметника одузимају нам дах. Дан касније, Зина је у цветној башти са електроничарком Икуе Мори, у пројекту Phantom Orchard. Емоција је потпуно другачија – харфа је сада нежна, описујући тајни живот биљака и инсеката које Мори разиграва на видео инсталацији. А Американац Стивен Бернштајн (слајд труба) и Италијан Ђанлука Петрела (слајд тромбон) разигравају емоцију Њу Орлеанса уз троми молски блуз. Слика је веома весела: обојица развлаче слајд, један другом у лице, па у под, и потом у публику. Електроника даје модеран укус евоцирању традиције. Њујоршки челиста Ерик Фридландер црпи инспирације из џеза, популарне и класичне музике. Његов тон је бистар, реченица јасна, импровизација конкретна. На сцени је сам, па се кратким причама блиско повезује са публиком. Гитариста Енди Мор и продуцент Џејс Клејтон (DJ/Rupture) немају тих амбиција. Закључани су у свету техно ритма, који споља делује болно одбојно.

Програм на главној сцени отвара светска премијера Yodel Group, домаћег џез првака Кристијана Мутшпила. Тромбониста је фестивалу поклонио бенд по формули „по трећина Аустријанаца, Европљана и Американаца” (што је и формула фестивала), који је џез речником весело тумачио тиролско јодловање. Као неочекивани екстракт, из овог споја јасно се указао чисти блуз. Квинтет Big Air је најпријатније изненађење прве вечери у Конгресном центру. Туба Орена Маршала и бубњеви Џима Блека постављају чврсти грув, над којим остали чланови бенда плове хипнотичким импровизацијама у бојама постбапа и фанкија. „Свако ко их је видео уживо, добио је информацију из прве руке шта значи терор”, гласила је занимљива најава за бруклински састав Little Women – од прегласне музике више ћемо се сећати десетоминутног опонашања оргазма на саксофонима (Даријус Џонс и Тревис Лаплант). Мото „Звуци и структуре” описује музику холандског контрабасисте Лука Екса која почива на идејама звука, уместо на хармонијама и аранжманима. Дванаест музичара у пројекту SOL 12 претерано су се расипали поштујући задато начело.

(/slika2)Субота почиње програмом Orkestrova’s Electric Ascension „20 st Century Coltrane”, за који су ROVA Saxophone Quartet угостили асове авангарде (Ендрју Сирил – бубњеви, Тревор Дан – бас, Шарп, Мори, Паркинс...). Колтрејново дело данас – спиритуална тема, па слободна импровизација, све гласнија и моћнија док се не растопи у колективни оргазам, уз урлање публике, и онда опет призове богове. Онда ће нас поново разнежити Ерик Фридландер, са саставом Broken Arm Trio. Тема наступа на главној сцени је музика Оскара Петифорда за чело, пуна питког свинга као лековитог одмора од претходне галаме. А онда нас опет чека фри-џез, у извођењу иконе овог правца, саксофонисте Оливера Лејка. Брзо и необуздано, тата Лејк се надсвирава са синовима Мајклом Грегоријем (гитара) и Фероаном Аклафом (бубњеви) – деца су добро испекла занат. „Diaspora Suite” Стивена Бернштајна црпи далеку инспирацију из сефардске традиције, али је геније аранжирања сакрио тај аспект у боје фанкија и Њу Орлеанс соула. Окружен првацима новог џеза (Питер Апфелбаум – саксофон, Дејна Леонг – тромбон, Брендон Рос – гитара...) пружа им слободу да се размахну, и поново саставе у истом хипнотичком пулсу. Sonic Codex Orchestra норвешког гитаристе Еивинда Арсета је проширена верзија састава који смо чули на Београдском џез фестивалу 2007. године. Скандинавска меланхолија налази природног савезника у дискретној електроници, уз психоделичне амбијенте на платну иза музичара. Грозницу суботње вечери окончава афро-бит етиопског саксофонисте Гетачев Мекурије, холандског квартета The Ex и гостију – дувача и плесача.

У рано недељно поподне буди нас полетна представа тентета Cosmic Band, Ђанлуке Петреле. Шест хармоничара/ритмичара распаљују четири дувача равно у стратосферу, где ће се ови удварати звездама као прави трубадури са југа Италије – безобразлук је добродошао, лирицизам се подразумева, али – без патетике, молим! Саксофониста Волфганг Пушниг дошао је у Салфелден право са вишедневне пробе са новим бендом – изненађујући чак и личну менаџерку када је на сцени распалио чисти блуз, испод надахнуте поезије корпулентног Ерика Мингаса, сина славног Чарлса. Пројект Big Easy бубњара Џима Пуљезеа представљао је још једну реконструкцију фанки утицаја Њу Орлеанса – атмосфера је расла ка врхунцу. Најпре је пред нама пијаниста Видџеј Ајар – најперспективнији џез музичар данашњице по критичарима часописа Down Beat (2007). Ослушкујемо како младић индијског порекла спретно топи авангардизам Ендруа Хила, да би који секунд уливао те сокове авангарде у музику Стивија Вондера.

Коначно је пред нама Орнет Колмен, душа и срце највећег музичког разврата у XX веку, кум коначног ослобађања џеза, али и уметник из којег данас исијава љубав према џезу као целини – ставу, а не стилу. И баш о томе нам причају бисеви: реконструкција прелудијума из Бахове свите за чело, бр. 1 у G дуру, ванвременска Колменова балада „Lonely Woman” и „Beat It”, Мајкла Џексона. Став о јединственој музици, на једном месту. Глечери се топе под звуцима саксофона. Дуги аплауз хероју.