Свакодневни хлеб љубави

Ови божићни дани јесу време када се сви некако трудимо да се окупимо у породицама. Растојања између чланова породице, она која се трудимо да превладамо, често се мере хиљадама километара. Међутим, то су удаљености које је најлакше савладати. Можда је најтежа она удаљеност од свега неколико метара. Оно што у највећој мери одређује односе унутар породице јесте однос мужа и жене. Први нарушени однос, и то већ између Адама и Еве, описан је у Књизи постања када Адам сву кривицу за први грех пребацује на Еву, и то осуђујући је, чак и не покушавајући да је својом љубављу покрије.

Та свеза мужа и жене може да буде толико узвишена да, иако на први поглед зачуђује, управо је она искоришћена у познатој Соломоновој "Песми над песмама" као најбоља могућа алегорија којом је описана љубав Бога и човека. Родитељска љубав, иако веома узвишена, није могла да послужи као таква алегорија јер собом носи оређену датост, условљеност, слободу која није потпуна јер родитељи не бирају своју децу, нити деца своје родитеље.

Песма над песмама – инспирација монасима

Само веза, а којој је име љубав, између мужа и жене који су се одлучили једно за друго без икакве условљености, својом слободном одлуком, може послужити као таква, најбоља могућа алегорија, којом ће се окарактерисати однос Бога и човека. Занимљиво је да је Песма над песмама, иако својим површинским слојем говори о љубави између мушкарца и жене, својим подтекстом служила као инспирација у монашкој литератури.

Током хришћанске историје нису били ретки ни они који су покушавали да ову основну људску заједницу као што је брак или потпуно негирају или на неки начин обезвреде. Мотиви за то били су сигурно различити, од суво манипулативних па до разлога искрених али несрећних људи који су своје личне промашаје преносили на заједницу којој су припадали. Достојевски је у својој приповеци "Кротка", како ју је сам у свом предговору назвао "фантастична, али ипак веома реална прича", описао оно што има само привид љубави, и том причом о лихвару и његовој "љубави" показао шта љубав јесте, а шта није.

Христова заповест о љубави, тј. о томе да волимо друге макар онолико колико волимо себе, може да нам изгледа тешка, али то је једини пут којим је могуће остварити заједништво. Чак, могло би се рећи да је то доња граница испод које све губи свој смисао, граница где престаје заједништво, а почиње самоћа на коју човек самог себе осуђује. Родитељи који не воле своју децу макар колико себе, или супружници који оног другог не воле макар колико себе, нису још прешли ту границу и осетили лепоту заједништва. Управо је то у својој првој књизи "Сеоба" показао Милош Црњански на примеру своје несрећне јунакиње Дафине Исакович која, осим тога што утеху за своју самоћу покушава да пронађе у прељуби, срећу није могла да нађе чак ни у љубави према рођеној деци.

Преображај смрти у живот

У Библији су приказане многе породице, њихови успеси и неуспеси, породице које живе у хармонији или, супротно томе, оне које пролазе кроз кризе. Оно што јесте заједнички именитељ свим тим породицама јесте то да породична хармонија или супротно од тога – криза – не зависе много од онога што њих окружује. Узрок, па чак и када је то изгледало сасвим другачије, лежао је увек негде унутра. То су приказали највећи тумачи Библије, попут св. Јована Златоустог. У својој беседи на 3. псалам показао се и као изванредан познавалац људске душе. Занимљиво је да је св. Јован Златоусти тај псалам који говори о рату искористио за беседу о поремећеним односима унутар породице. Његове речи, никад актуелније него данас, говоре нам о рату који многи воде у својим кућама. Када против некога води рат његова жена, или се сукобљава са сином, или трпи непријатељства од брата, ретко ко узроке за тако нешто тражи унутар себе. Оптужити искључиво другога јесте онај лакши пут који сасвим сигурно не води ка миру. Право питање које човек себи може да постави јесте шта је морало да се деси да особа која му је највише блиска постане најжешћи противник.

Много је оних који су у својим делима, све до нашег времена, размишљали на овај, могло би се рећи, библијски начин. Деспот Стефан у "Слову љубве", у речима упућеним младићима и девојкама, говори о истинитој љубави као почетку и темељу свега, насупрот лажи обученој у одору љубави, а која је довела до првог братоубиства када је Каин убио Авеља.

У својој песми посвећеној рођењу Христовом, један од највећих песника Цркве, св. Јефрем Сирин, још пре шеснаест векова, није дао само опис те најчудесније у историји, Божићне ноћи, којом се и ово наше људско време мери, већ његове речи, чини се, никада нису биле потребније него данас. Оне говоре о једином начину на који се може изградити људска заједница као што је породица. Како каже св. Јефрем Сирин у својој Божићној песми: "Ово је ноћ помирења, ово је дан опраштања. Ово је ноћ која је даровала мир целоме свету. Ово је ноћ најмилосрднијег, зато нека нико не буде суров и нека се не свети. Ово је дан радости, зато нека нико не буде осветољубив."

У категорију љубави не улази људска правичност која неминовно води ка осуђивању других и самооправдавању, него милост која и немогуће чини могућим. Одличан пример налазимо у више него познатој приповеци Лазе Лазаревића "Први пут с оцем на јутрење". На самом крају приповетке, када је неумитна логика остављала могућност једино за самоубиство мужа, управо је женина љубав, али не само вербална, него лишена било каквог осуђивања, срушила сваку мужевљеву логику и систем вредности и преобразила смрт у живот.