Шта мислимо када кажемо „југоносталгичар”

Иванчица Ђерић (Сисак, 1969) једно је од најоригиналнијих и најсвежијих књижевних имена која су се појавила на послератној литерарној сцени бивше Југославије. Пријем њених новијих дела, романи „Босанци трче почасни круг” (у најужем избору за НИН-ову награду 2007), „Приручник за злочин” 2008. и, недавно, збирка поезије „Са мога прозора одличан је мој живот” (сва три објавило је београдско „Ренде”) показао је да је реч о писцу који је већ освојио и критику и читаоце.

„Завршила је новинарство у Загребу, магистрирала у Отави… Живела је у избегличком кампу. Пљувала је, и то наставља, на рат. Живи на обали океана… ” стоји, између осталог, на званичном сајту Иванчице Ђерић, а у предговору збирци „Са мога прозора одличан је мој живот” колега по перу, Миљенко Јерговић, написао је (са пуно разлога) да у њој „нема ничега осим чисте и неокаљане књижевности, као и да она представља гласноговорништво једне изгубљене, напуштене и дубоко поражене генерације”.

Иванчица Ђерић инсистира да објављује књиге за читаоце истог говорног подручја.

Какав је био поглед са тог, Вашег, прозора? Где сте гледали, ка Истоку, Западу…

Живјела сам у малом граду у Босни и Херцеговини. Спонтано сам васпитана да не марим за етничке наљепнице. Да на њима не градим свој свјетоназор, пријатељства, животна партнерства, идеју успјеха или осјећај самоостварења. Читала сам много и с ужитком. Стрипове, поезију, романе свих југословенских издавача. Тек касније ми је постао очит недостатак женских имена у књижевностима бивше државе. Као да жене нису знале ни абецеду ни азбуку, књига их није занимала, ништа интересантно нису имале рећи, и никако се од њих није очекивало да се на тако нешто уопште усуде.

Шта сте више, прозни писац или песникиња?

Не видим да је ту могуће повући линију разграничења. Свакако је свеобухватније да избрусите оба израза. А и немате избора. Или јесте или нисте животом провоцирани на оба поља.

Сви Вас питају о рату, ја не бих, али га не можемо избећи јер је и у Вашој прози и у поезији свеприсутан.

Нисам живјела у вакууму, па је та свеприсутност спонтана. Не волим манипулативну орденологију или митологију, а обје су у рату деведесетих биле незаобилазне и смакле сувише глава. Рат увијек обогати лопове, унесрећи масе, убије наивне, обогаљи сиротињу, уништи материјалне и мисаоне грађевине, страћи младости, животе, вријеме и љепоту, и расади људе као спарушене пелцере. Али не негирам ратне и послијератне чињенице јер су ми промијениле адресу, држављанство, професију, и свакодневицу. У Канади сам и не претварам се да сам тамо стигла из обијести. Најважније је да ни то више није најважније. Ако Вам се посрећило да преживите, важно је настојати да се нешто лијепо учини, види, и досегне. Свијет суштински не мари за разлоге ирационалних балканских клања.

Како је могуће да као млада особа, тако тачно осећате оно што „југоносталгичари”, који су старији од Вас, добро познају?

Прије свега, мислим да је термин „југоносталгичар” један непрецизан и изманипулисан појам. Многи њиме као да вам поручују да имате нешто прљаво и црно под ноктима, или да не знате да се понашате за столом. Дакле, ја сам за то да се одредимо шта мислимо када кажемо „југоносталгичар”. За мене је носталгија чињеница људскости а не политике. А Југославија је ствар чињеница а не носталгије. Постојала је и у њој сам одрасла. Ето, Југославије више нема, догодиле су се многе промјене, историјске и чаршијске, и јасно је да су фукаре убиједиле људе како је појам промјене истовјетан са појмом амнезије. Али промјена, неовисно о својој неопходности или квалитети, не значи нужно и амнезију. Свако има право на свој однос са својим животом и околином. Мој је да пишем о оном што памтим.

Ваш роман „Босанци трче почасни круг” говори о (не)сналажењу људи који су истргнути из својих корена и приморани да се прилагођавају новом свету. Шта бива са онима који у томе успеју, а шта са онима који томе одолевају. Које су то врсте ожиљака?

Увијек ћеш у себи осјећати сјеме недовршености. Знаш да је неки посао живота започет али није доготовљен, био ти је намијењен али се њиме није стигло позабавити. Увијек ће постојати тај црв самоиспитивања. Свеједно је да ли памтиш или заборављаш, стално једеш шљиве или ти увијек служе ананас. Мало је оних који свој живот згуле као наљепницу, а они који то успију, открију на себи неочекиване напуклине. Особе у роману, у суштини, жале за осјећајем да истински настањују свој а не туђи и, од других им одређен, живот.

„Приручник за злочин” је Ваш улазак у тзв. крими-жанр. Откуда то?

Тај жанр Вас учи да се концентришете на причу а не причу о причи, на акцију а не медитацију, на дјеловање а не чекање. Много досадних књига се пише, јер у њима више нема никаквих прича. Задобити пажњу читаоца је привилегија. „Приручник за злочин” користи назнаке тог жанра, да би пријемчивије проговорио о злочину и егзистенцијалном немиру, двије ствари које човјека никада неће напустити.

Кажете: „Људи ће се увијек, уз општу равнодушност, убијати”. У миру, у рату (ево, спомињем га), на свим меридијанима. Видите ли томе крај?

Не.

Осим кише, ништа нас не смије изненадити. Отприлике тако је гласила реченица школског предмета Општенародна одбрана и друштвена самозаштита, из бивше државе. Парафразираћу, за крај: Осим смрти, ништа нас не може изненадити. Јесмо ли дотле дошли?

Не. Увијек ће Вас нешто изненадити.

Из те перспективе, какав је сада поглед кроз Ваш прозор…

Увијек ћу се враћати у државе које су настале распадом Југославије. Дио мене и мога животног посла незамислив је без те споне. Унутар себе, захвална сам што могу да пишем. Још захвалнија што посједујем могућност избора. И задовољна сам оним што сам до сада бирала. Ратови прођу, али пријатељи остају.

 -----------------------------------------------------------

Да ли ме одређују лични кораци или преци?

Којој књижевности припадате: српској, босанској, хрватској?

Веза са једном не искључује спону са преосталим књижевностима. Све су ме храниле добрим књигама и црпим из свих тих традиција. Али напослијетку, најбоље је бити дио читане књижевности. И, допустите противпитање. О ком контексту, референтном систему или критеријуму говоримо? Да ли о етничком, државном, пасошком, избјегличком, свјетоназорском, књижевнотеоријском, историјском, повијесном, породичном, или обитељском критеријуму? Да ли ме одређују лични кораци или преци? Моји родитељи су из Србије и Хрватске, а проживјели су свој брак у Босни и Херцеговини, у којој сам ја одрасла. Да ли ме одређују разнолика крвна зрнца мојих родитеља? Патријархат или матријархат? Јуче или данас? Европа или Канада?